Sedeći na rubu postelje našeg zajedničkog kreveta, u kojoj je ležala obučena i nepokrivena Ana, razmišljao sam o tome kako smo stigli do ovog trenutka. Uveren da je poznajem bolje nego bilo ko drugi, shvatao sam da ne poznajem ni sebe. Posle samo stotinu dvadeset sedam dana našeg zajedničkog života, svađali smo se sočno i prljavo, oko svih banalnosti koje su iskakale iz mračnih skrovišta svakodnevice.

PROČITAJTE JOŠ: Kako da od "prijatelja s povlasticama" postanete zaljubljeni par

„Ne želim sada da pričam o tome“, rekla je.

„A kada misliš da pričamo?“, upitao sam nervozno. „Kada, ako ne sada?“

„Možda nikada! Eto!“

„Ne prepoznajem te više.“

„Ni ja tebe ne prepoznajem. I nemoj da vičeš na mene.“

„Pa moram da vičem, kada me izbaciš iz takta, ali sada, tek sada vičem. Pre dva minuta nisam vikao.“

Ana držala svoju glavu u šakama, naslonjena leđima o uzglavlje kreveta. Pomislio bi neko da plače, ali ne, nije plakala. Ana nikada nije plakala. Bila je jača od mene. Oduvek mi se sviđala ta oholost i sva snaga u njenom ženstvenom telu. Palio sam se na njenu snagu. Sada je samo ispuštala uznemirene uzdahe slične onima u zanosu seksa.

PROČITAJTE JOŠ: 8 sigurnih znakova da je tvoj prijatelj zaljubljen u tebe

„Ako ti nekada kažu da sam izvršila samoubistvo, nemoj slučajno da poveruješ u te gluposti“, rekla mi je davno kada smo se vraćali sa jednog dočeka Nove godine. Bilo je to u onim pauzama kada nije imala dečka, pa je češće provodila vreme sa mnom. Držala me ispod ruke, proklizavala po ledu i smejala se, široko, sa usnama i jezikom tamnim od vina. „Pa ja to nikada ne bih uradila“, kikotala se. „Moraš u tom slučaju odmah da odeš u policiju i da im sve objasniš. Sigurno me neko roknuo u tom slučaju.“ Na posletku sam morao biti zaljubljen u nju.

Oduvek me je palila pomisao na Anu. Ili njena blizina. Prvi put sam je video kada je komšija Ignjatović renovirao stan. Izbacio je u malo dvorište naše zgrade sav otpad u vidu slomljenih cigli, prašine, polomljenih keramičkih pločica, a sa vrha tog brdašca se osmehivala WC-šolja, kao trešnja na torti. Taj mali Mont Everest đubrišta, stajao je tamo godinama, kao spomenik danu u kom sam prvi put video Anu.

U kombinaciji sa stepeništem zgrade koju niko nije čistio godinama, flašama od piva ispod prozora, plastičnom kesom na stepeniku i crtežom ogromnog penisa na zidu hodnika, Ana mi je prišla ispred lifta i izgovorila svoje ime. U kratkom putovanju liftom do trećeg sprata, uspela je da objasni kako su njeni prodali stan u Prote Mateje i kupili veći stan u našoj zgradi na Zvezdari, kako će sledeće godine upisati medicinu i kako će me pozvati na proslavu njenog osamnaestog rođendana. I to je sve ispričala kroz široke osmehe, kao da me poznaje čitav svoj život. Uglavnom sam samo ćutao i udisao u uskom prostoru lifta miris njenog šampona, dok je zabacivala kosu unazad. Eto, još tada je počeo da mi se diže na Anu, kao neka životinja odvojena od mog tela koja ne tražeći dozvolu pulsira u gaćama bubuljičavog tinejdžera. 

Sada, nakon toliko godina, ostavio sam Anu samu u našem zajedničkom krevetu, tamo gde je još uvek držala svoju glavu u šakama i uzdisala. Iznad uzglavlja našeg kreveta, mogla se videti na belom zidu nešto malo tamnija i isto tako bela mrlja oblika Japana i njegovih ostrva Kjušu, Šikoku, Honšu i Hokaido. Tako smo zvali te flekice, nastale kao posledica našeg najboljeg seksa. „To je sigurno dobar feng-šui“, obično se kikotala Ana, pred spavanje.

„Imati sasušene spermatozoide na zidu spavaće sobe, može proizvesti samo mnogo seksualne energije i telesnog uživanja.“ I zaista ga je bilo. Od kada sam prvi put ušao u nju, kao da nikada nisam ni izlazio. Seksali smo se divljački, kao one životinjice koje na dnu okeana pronađu partnera, posle dugog tumaranja u mraku, pa ga onda ne puštaju dok se žestoko ne ispljeskaju i oplode. 

Prvi put posle sto dvadeset sedam dana, ostavio sam Anu samu u tom krevetu. Besno sam otišao u drugu sobu i vrlo brzo zaboravio razloge naše svađe, ali je neka bljutavost ostala u meni sve do sledećeg jutra. Kao da smo oduvek čekali ovu noć i pitali se šta će se dogoditi u našim srcima, nakon toliko kresanja i neuspelog pokušaja veze ili uspelog prijateljstva u koje nikada nisam verovao. Ili još gore: šta se neće dogoditi u našim srcima? I evo, kada je konačno došla ta noć, više nisam osećao ništa. Ranije bih onanisao iz nemira, u trenucima beznađa u kojima sam osećao Aninu blizinu i nemogućnost da je imam. Sada nisam imao volju ni da se maknem, iako sam znao da ona diše u drugoj sobi, iza zida pored mene. Prvo sam dugo prebacivao programe na TV-u, onda mljackao komad kačkavalja, pa zaspao sa upaljenim televizorom. Ne znam koliko je vremena prošlo kada je daljnski ispao iz moje usnule ruke i tupo lupio o parket. Uveliko je bila prošla ponoć i Ana je odavno spavala svojim lakim snom. Naizgled smiren, pošao sam da je probudim. Samo naizgled, jer je u meni sve ključalo. Moje početno uzbuđenje završilo se kada sam udario glavom o zatvorena vrata naše dnevne sobe. Još uvek se nije moglo kroz čvrste predmete i taj dokaz je, sada, još čvršće stajao ispred mene. Dok je na čelu rasla prelepa čvoruga, vratio sam se na kauč i dugo prelistavao fotke u telefonu.

Godinama ranije, Mihailo je bio prvi Anin dečko, kog sam upoznao na njenom osamnaestom rođendanu. Mislim da su se satima ljubili, a ona je povremeno gledala u mom pravcu sa bledim i neopisivim smeškom. Kada mi je nekoliko meseci kasnije prepričavala svoju defloraciju sa njim, kod kuće sam povraćao nekoliko puta. Moja majka je bila ubeđena da sam „zakačio stomačnu viruščinu“. Srećom, tog plavokosog mentola nisam dugo trpeo u svom životu. Otkačila ga je vrlo brzo. Inače bih dehidrirao od povraćanja. Na prvoj godini studiranja Ana se smuvala sa Darkom, a kada mi je preplašeno saopštila: „Pukao nam je kondom“, mislio sam da ću odlepiti, ali sam vremenom naučio da se isključim sa klik-klak dugmencetom u svom umu. Ana bi pričala o svojim ljubavnim jadima, a ja bih pustio da me osvežava vetar i teši kretanje sa svim nevidljivim stvorenjima koja lebde oko nas. I tako bih u maniru olovnog vojnika, odglumio još jednu ulogu Aninog prijatelja. Ona bi pričala, a ja bih lebdeo iznad Bulbudera, prelazio preko ulice Dimitrija Tucovića, penjao se Šabačkom preko Bulevara i nestajao negde na Vračaru. Samo je telo ostajalo da sluša kako se Ana zaljubljuje, odljubljuje i završava u tuđim zagrljajima. 

Nikada nisam verovao u prijateljstva između muškarca i žene. Mnogo mi je bilo udobnije da sedim u tom svom mišljenju, nego da se do kraja pretvaram. Zato sam glasno izgovarao tu svoju malu filozofiju, kada god mi se pružala prilika za tim. Misleći da će me Ana čuti, ispaljivao sam je kao revolucionarnu parolu ili marketinški slogan: Ne verujem u prijateljstva između muškarca i žene. A niz Bulevar, od Liona ka Đeram pijaci, samo pre godinu dana, Ana i ja smo šetali svake večeri. Umoran od ljudi koji sede po kafićima, onih što sa kesama hodaju sporo po sredini trotoara, umoran od ljudi koji blebeću ni o čemu, umoran od zdrave ishrane, hipsterske opsednutosti imidžom, svaki trenutak sam koristio da pogledam kako Ana njiše svoje grudi i lepo oblikovano dupence, pod letnjim suncem. 

„Kako ne veruješ da postoje muško-ženska prijateljstva“, konstatovala je i pitala grudima koje su se probijale ispod pamučne majice. „Šta smo mi nego muško–ženski prijatelji?“

Nikada nisam mislio da ona zaista zna i oseća koliko mi se sviđa, pošto sam godinama svoju požudu maskirao u okvirima prijateljstva. Nije mogla da zna kolike sam napore ulagao u pretvaranje. Nije mogla da zna i dok sam posmatrao kako se u šetnji ljuljaju njene tople grudi, izvijaju granitne noge, sveže depilirane, čvrste i mišićave. Inače, ne znam odakle joj onako duge i vitke noge. Ana je čokolade tamanila kao blesava. Čak i kada su nas sa TV-a inkvizitorski upozoravali o četiri bele smrti loše ishrane, ona nije odustajala. Sačuvana nekakvom imunošću od gojaznosti, uživala je da kuva, jede i pije, a kada se smejala pucale su tegle sa džemom, ajvarom i pindžurom. Od nje sam naučio koliko je život lep i koliko je dobar seks povezan sa uživanjem u hrani. Kada je želela da iskaže neku radost, lepotu ili hedonistički trenutak, govorila je: „mljac“! 

I kada je pokušavala da me smuva sa svojim drugaricama, nije to činila zato što je htela da ubije moju popaljenost u svojoj blizini. Uglavnom sam takve ponude odbijao, pravdajući se da sam dovoljno sposoban da sam osvajam žene. 

„Jesi, sposoban si, ali nikako da pronađeš pravu devojku i da imaš neku vezu koja traje“, govorila je. „Nije mi jasno kako u svim tim kres-kombinacijama, nisi još uvek pronašao devojku, sa kojom ćeš biti malo duže.“ Na kraju sam poklekao pod njenim smaranjem i pristao da se vidim sa Marinom, njenom koleginicom sa fakulteta. „Znaš kakva je Marina?“, opisivala je Ana. „Mljac!“ U to vreme sam već živeo sam u jednoj maloj garsonjeri na Lekinom brdu, gde sam pozvao Marinu posle par popijenih pića u gradu. Prvo se predomišljala, a onda je pristala da krenemo nakon mog objašnjenja da je potpuno isto ako „to“ uradi sada ili za mesec dana. Nesputani alkoholom, bili smo u čvrstom zagrljaju čim sam zaključao vrata stana. Spljeskao sam je u zid i mazio njenu prohladnu kožu dlanovima. Ostatka večeri se ne sećam. Oko podneva me je probudila Anina SMS poruka: „Kako je bilo? Rekla mi je samo da si u početku delovao tako mirno?!“ Nastavio sam da spavam, a Marinu nikada više nisam video. 

Plašila me svaka pomisao da Anu mogu udaljiti od sebe, pronalaženjem prave devojke, koju ponosno upoznaješ sa drugima, sa kojom slaviš godišnjice i ideš na večeru za Dan zaljubljenih. Nisam im davao više vremena od nekoliko preznojavanja u beloj posteljini mog kreveta. Kao životinja, čekao sam svoj trenutak u šipražju učmalosti svih Aninih veza. Godinama unazad, izređali su se jedan nepoznati gitarista, dvojica menadžera u jeftinim odelima, vlasnik butika, dva-tri studenta, perspektivni fudbaler nižerazrednog kluba, novinar jednog nedeljnika i nekolicina onih koje sam zaboravio. 

Znao sam da će se naposletku svih Aninih veza stvoriti žabokrečina dosade, koja će tražiti da je pročistim. Kada je na kraju došao taj trenutak, nisam imao osećaj krivice. Pošto nikada nisam mislio o našem prijateljstvu iz ugla da bih mogao da ga narušim, nisam ni tada mislio na prijateljstvo.

Ana nije bila moja prijateljica, već požuda koju potiskujem, gutam i taložim na dnu svih onih želja da joj osetim ukus, onjušim pazuh ili je zagrizem kao jabuku. Istina je da Ana nekoliko dana nije bila svoja nakon izlaska iz dugogodišnje veze sa Momirom i da se to spojilo sa danom u kom je umrla njena baka, ali i dalje nisam imao osećaj krivice, zbog toga što će se desiti među nama, u tom istom danu. Ne mislim da sam iskoristio njenu slabost, jer Ana nikada nije bila slaba.

Nakon sahrane njene bake, pozvala me kući. Dosta je plakala tog dana. Tražila je da igramo video igrice na podu njene sobe, a onda je samo ispustila džojstik na beli vuneni tepih i dopuzala ka meni. Ljubili smo se, dok su njeni roditelji sedeli u drugoj prostoriji. Zadržavali smo dah i glasove dok smo vodili ljubav na podu njene sobe, nakon toliko godina čekanja. To se desilo onda kada je ona to želela. Nisam se ništa pitao. Nikada kasnije nismo obavili razgovor sa ciljem da razjasnimo kako je došlo do toga. Nikada nismo obavili razgovor o tome šta se desilo sa našim prijateljstvom. Nije ni bilo bitno. Samo smo koristili svaki trenutak slobodnog vremena da poskakujemo jedno na drugo. Grickali smo se u svakom ćošku, kako bi to ona rekla. I bilo je super, sve dok se nije preselila kod mene.

Sada ležim u mraku sobe i gledam naše fotografije u svom telefonu. Razmišljam o tome da li se boja prijateljstva slaže sa bojom seksa. Da li prijatelji ulaskom u vezu postaju neprijatelji? Cele duge noći osećam mirise jorgovana na Zvezdari. U knjižari preko puta blinka svetlo reklame, po naslovnoj stranici jedne knjige o jedriličarstvu. Ne vidim tu knjigu, ali znam da je tamo, u izlogu. Ne vidim ni Anu, ali znam da je tamo, u drugoj sobi. Sutra će se probuditi. Jedva čekam.