Piše: Ksenija Konić

Socijalna fobija jedan je od najčešćih ljudskih strahova. Odnosi se na stalan, intenzivan, iracionalan strah čoveka da će se osramotiti ili poniziti pred drugima. Strah može biti ograničen na specifične situacije kao što su uzimanje hrane pred drugim ljudima i kontakt sa suprotnim polom ili difuzan, koji uključuje gotovo sve socijalne situacije: od drhtanja ruku, crvenjenja pred drugima, ulaska u sobu gde sedi veći broj ljudi, odnosa sa autoritetom, interakcije sa nepoznatim ljudima, izražavanja neslaganja, držanja govora... „Čini mi se da bih radije pomazila lava ili se slikala sa tigrom, što sam i učinila na Tajlandu, nego da izađem pred ljude da govorim. Prosto taj strah da ne ispadnem glupa i neobrazovana totalno me parališe. Jednostavno se zaledim, retko ko može da shvati moj strah i smatraju ga iracionalnim. Ali ja samo želim da uvek ostavim dobar utisak“, rekla je Jovana koja godinama pokušava da se izbori sa ovim problemom. Tokom psihoterapija shvatila je da ima problem sa niskim samopoštovanjem, kao i da joj je najveći problem da će se osramotiti ili biti odbijena. 

„Svim ljudima zajedničke su snažne urođene težnje da pripadamo nekoj grupi, da nas vole i da se družimo. To je nešto najvažnije i najpotrebnije u životu. U prilog tome idu informacije dobijene na Harvardu u istraživanju o sreći, koje je trajalo čitavih 75 godina, a govore da nas dobri odnosi sa ljudima održavaju srećnim i zdravim! Razlika je u tome što uplašeni ljudi ne shvataju kako ne moraju da budu savršeni da bi ih drugi prihvatali, da njihova vrednost ne zavisi od količine ljubavi koju zadobiju i da odbijanje, iako je neprijatno, nije apsolutno užasno!“, ističe psihoterapeutkinja Ksenija Petrović. 

KAKO NASTAJE STRAH?

Osobe koje su podložne strahu od osuđivanja okoline imaju nerealna očekivanja od sebe i užasavaju se povodom mogućnosti da ih ne ostvare. Oni od sebe zahtevaju da budu nadljudsko biće koje nikada ne greši, uvek je uspešno, nema ili ne ispoljava neadekvatne emocije straha ili stida, a nema ni telesne reakcije (da pocrveni, zadrhti...). Iluzija da približavanjem savršenstvu smanjuju šansu da budu negativno procenjeni upravo ih udaljava od drugih. Žive u vlasti tiranina moram i ne smem: ne smem da napravim grešku, ne smem da dozvolim da vide moju uznemirenost, moram biti zabavan, moram ostaviti pozitivan utisak, moram biti smiren... Ako se to ne desi, doći će do katastrofe koju neću moći da podnesem, što potvrđuje moj početni stav da sam manje vredan. 

IZBEGAVANJE KOMUNIKACIJE

„Kada želimo da ostavimo dobar utisak, određeni stepen napetosti, zdrave treme, potpuno je očekivan. Osobe koje tumače tremu kao nešto normalno neće sebe uvesti u socijalnu anksioznost, već će im ona biti vetar u leđa koji motiviše da ostave što bolji utisak. Oni koji je proglase neprihvatljivom čine suprotno svojoj najvećoj želji, ponašajući se kao da su bezvredni (izbegavaju komunikaciju) jer su ispoljili nesavršenstva“, objašnjava psihološkinja Ksenija Petrović. „Vidite, bila sam u pravu, bezvredna sam i drugi ne žele da me upoznaju“, iskrena je bila Maja nakon što je primetila da joj se ljudi osmehuju dok govori, ona je to protumačila kao podsmeh, dok je realna situacija u stvari bila takva da su se ti ljudi zapravo smejali svojoj šali. Nesigurna u sebe pomislila je da je život prazan, a izolacija i strah doveli su je do depresije. Strah se prevazilazi hrabrošću. Uprkos njemu i sa njim, treba se izlagati socijalnim situacijama jer jedino tako možemo da steknemo bogato životno iskustvo i socijalne veštine koji mogu da smanje strah. A ukoliko se borite sa ovim problemom, prvo se obavezno javite stručnjaku!

Izvor: Cosmopolitan.rs