Način na koji komuniciramo govori puno o nama samima, naročito u situacijama kada je važno kakav prvi utisak ostavljamo, recimo pri razgovoru za posao. Kroz stil komunikacije koji nam je dominantan, okruženje će često donositi zaključke o našim crtama ličnosti i našem raspoloženju. Međutim, s obzirom na to da je komunikacija dvosmeran proces, način na koji ćemo komunicirati može se menjati od situacije do situacije - u zavisnosti od toga kakav odnos sagovornik ima sa nama, od toga koji efekat želimo svojim rečima i neverbalnim porukama da postignemo, i slično.

Većina podela prepoznaje 4 stila komunikacije: pasivni, agresivni, pasivno-agresivni i asertivni. Neke novije podele uvode i peti - manipulativni stil. U daljem tekstu pročitajte detaljnije o svakom od njih.

Pasivna (submisivna) komunikacija je način koji podrazumeva da osoba izbegava da doživi i iznese svoje mišljenje, emocije, da se zauzima za sebe, da postavlja granice u odnosu na druge ljude, kao i da identifikuje svoje potrebe. Govori tiho, uglavnom ćuti ili puno priča a ništa ne kaže, često se izvinjava, izbegava da sagovornika gleda u oči. Stalno koristi racionalizaciju (,,Nije to toliko važno’’) pa lako postaje meta osoba sa agresivnim i manipulativnim stilom komunikacije. Kada se nađe u konfliktnim i povređujućim situacijama, neće prepoznati da je ljuta, besna, povređena, već će, često nesvesno, svoju patnju i uznemirenost minimizirati i potisnuti, ili okarakterisati kao neodređenu neprijatnost, a sve u cilju očuvanja mira i zadovoljenja potreba drugih, kako ih ne bi razočarala ili bila odbačena. Međutim, to je uglavnom vodi u kompleksniji problem jer svačija tolerancija ima granicu. Kada naiđe ,,kap koja preliva čašu’’ može na vrlo eksplozivan način početi da pušta svoje nagomilane emocije napolje. Reakcije onda često ne budu proporcionalne okidačima već mnogo burnije, nakon čega oseća krivicu, stid, zbunjenost, i vraća se u svoju pasivnost, do naredne preplavljenosti negativnim osećanjima. Neke pasivne osobe umeju da iskažu svoje mišljenje i osećanja, ali to rade nesigurno, uz pravdanje ili izvinjenje, pa ih primaoci poruke ne shvate ozbiljno.

Pasivne osobe su uglavnom povišeno anksiozne i/ili depresivne jer imaju stavove da nemaju kontrolu nad svojim životom, da su ,,zaglavljene’’, beznadežni slučajevi. Njihova najčešća uverenja su: ,,Ja sam manje vredan/-na od drugih - oni su superiorni, ja sam inferioran/-na’’, ,,Mene će uvek svi gaziti’’, ,,Nesposoban/-na sam da se brinem o sebi’’, ,,Niko ne poštuje moja osećanja’’, ,,Ja se nikad ništa ne pitam’’, ,,Moje mišljenje nije bitno’’.

Agresivna komunikacija podrazumeva da osoba izražava svoje mišljenje, osećanja i potrebe, ali na način koji je ugrožavajući za druge, kako verbalno, tako i fizički. Ona teži ka tome da bude dominantna nad drugima, da ih ponižava, kritikuje, da prebacije svoju odgovornost i krivicu na njih. Često preti. Ima nizak prag tolerancije te je jako impulsivna. Ne sluša sagovornika, upada u reč, glasna je, nadmena i voli da bude u centru (negativne) pažnje. Sagovornici osećaju pritisak da joj se povinuju kako ne bi snosili posledice, kao i nelagodnost kada treba da joj se obrate jer znaju da će naići na kritike.

Ostatak teksta pročitajte na sledećoj strani...