Pišu: Tamara Veličković i Ksenija Konić

Tokom istraživanja o ovoj temi, jedna zanimljiva činjenica ostavila je poseban pečat i samim tim zaslužuje pominjanje na samom početku, a to je da je vitiligo „bolest“ emotivnih ljudi. Sigurna sam da bi i vas pri prvoj pomisli naterala na razmišljanje i razumevanje njenog tačnog značenja, a to je bio još jedan razlog više da otkrijem zbog čega je vitiligo zaista poseban.

Iako se emocionalno osetljive osobe često u društvu karakterišu kao nedovoljno psihički jake ili slabe, mnogi psihoterapeuti ističu da je istina potpuno suprotna. Oni imaju poseban dar saosećajnosti i dubokog razumevanja, a kažu da takvi ljudi mogu da promene svet. Pojava vitiliga ne boli, ne ometa svakodnevno funkcionisanje, ne skraćuje životni vek, ali donosi jednu posebnu fizičku promenu na koži, koja može nastati usled jakog intenziteta emocija ili stresnih situacija. Da li je ta fizička promena, odnosno vitiligo, naterao ljude da uživaju u (ne)savršenoj lepoti i time promene svet? Koliko su i da li su uopšte devojčice koje se u ranom detinjstvu susreću sa prvim simptomima vitiliga spremne da ponosno nose svoju drugačiju kožu, ne skrivajući je od okoline? Da li ta ista okolina uspešno ruši samopouzdanje ljudi sa vitiligom samo zato što na svojim rukama ili licu nose bele mrlje koje nisu oni birali? Koliko smo uopšte upućeni u samo oboljenje koje se naziva vitiligo?

VITILIGO I NJEGOVI UZROCI

Naziv „vitiligo“ potiče od reči „vitelius“ što znači bele mrlje na telećem krznu. Vitiligo je vrsta depigmentacije kože koja je sklona širenju. Reč je o malim, svetlim mrljama ili belim flekama koje zahvataju veću površinu kože, a najčešće se javlja na licu, u predelu oko usana i očiju, zatim po vratu, kolenima, laktovima i šakama. Ove promene na koži se najčešće pojavljuju između desete i tridesete godine života, a naučnici i dan-danas pokušavaju da otkriju tačne uzroke. Za sada je poznato da je stres među glavnim krivcima, ali ništa manju ulogu nemaju ni genetske predispozicije, a to je činjenica koju ne možemo da biramo. Jedna dilema ostaje - da li je vitiligo autoimuno oboljenje koje nastaje kada organizam počne da razvija antitela na sopstvene ćelije koje nose pigment ili ga uzrokuju oksidativni stres ćelija i oslobađanje velike količine slobodnih radikala koji oštećuju sopstvene ćelije. Najprostije rečeno, vitiligo je autoimuno oboljenje koje nastaje kada se ćelije koje nose naš pigment, odnosno melanin, razaraju. 

Kažu da je lepota u očima posmatrača. Da li je estetika savršena ukoliko je bez ijedne mane ili upravo ponosno nošenje „mana“ čini lepotu? U svetu imamo primer poznate manekenke Vini Harlou koja je krasila neke od naslovnih strana najpoznatijih svetskih magazina, a Cosmo predstavlja Anđelu Ðurić (24) studentkinju psihologije koja je još u tinejdžerskim danima otkrila tačkice na telu, baš kao i Ana Srećković (50) koja već 25 godina živi sa vitiligom, ali i  posebnom harizmom, duhovitošću i željom da pokaže da normalan život sa vitiligom ipak postoji. 

Foto: Luka Bošković

Ana Srećković, diplomirani ekonomista

PRVI SIMPTOMI

Posle smrti moje majke, osvanula sam bela. Prvo mi se pojavila jedna tufna na licu, a zatim je svaki stres donosio još poneku. Porođaj je takođe bio signal da vitiligo krene sa ubrzanim širenjem. Kasnije, vremenom su fleke krenule da se pojavljuju po rukama, nogama i gde god da se povredim. Svaka ogrebotina, bilo koji žulj ili neka ranica ostavlja na meni beli trag. Kako su mi objasnili, moj organizam sve povrede smatra udarom na ćelije koje nose melanin i moje telo u tom slučaju uništava samo sebe. Na mom levom stopalu tufna je nastala tako što su me nažuljale papuče, na rukama oko zglobova od narukvica, oko vrata od srebrne ogrlice, na leđima od vežbi trbušnjaka koje su mi napravile ranice na pršljenovima... I dan-danas, gde god se povredim, sutra ujutru nastaju tufne raznih oblika.

Na samom početku, reakcije su dolazile od ljudi koji me dugo nisu videli, zatim prolaznika, poznanika, čak i nekih dobrih prijatelja. Trošila sam mnogo vremena prekrivajući svoje lice masom pudera pri odlasku na posao, bilo kom izlasku van kuće. To je bio totalni pakao. Nisam ulazila u vodu, krila sam se od sunca, mazala ogromnim slojem krema, pudera, kompletnom šminkom. Mada, tu je bilo i vrlo smešnih detalja i anegdota. Recimo, kada se pojavim na plaži, svi se razbeže i nađemo uvek mesto za peškire! Prvi moj upliv u realnost nastao je kada me je sin jednog dana pitao: „Zašto ti nisi ista kao sve ostale majke?“ Sigurna sam da se on toga više ni ne seća, ali taj trenutak je prvo za mene bio šok, a onda sam rešila da uzmem stvar u svoje ruke.

Isprobala sam svašta! Od medicinskih medikamenata do alternativnog načina lečenja. Prihvatala sam razne recepte i meleme, pravila, koristila. Neki su čak i uspevali. Leti sam postajala pegavija, posebno na licu, ali to bi trajalo samo tokom leta, a zimi bi se pigment ponovo gubio. To je individualna stvar i ne bih mogla da svrstam sve nas u isti koš i da navedem nešto što svima pomaže. Iskreno, prestala sam da koristim bilo šta od lekova, prihvatila sam sebe ovakvu kakva jesam i od tog trenutka imam osećaj da su ljudi sve manje primećivali vitiligo na meni. Taj osećaj je neverovatan i nema cenu. Spoznaja da šetate gradom visoko podignutog čela, da možete da izađete nenašminkane, da uživate u svakom vetru koji vam sklanja kosu sa lica, to je trenutak kada slobodno možete da kažete: „Da, ja sam pobedila.“

BEG OD REALNOSTI

Vitiligo se u najvećem broju slučajeva javlja u tinejdžerskom periodu i to je za često za mlade ljude veliki šok. A ukoliko su neprihvaćeni od okoline, to je još veći problem. Ne treba se skrivati ispod ogromne količine šminke jer će kad-tad će morati da pokažu svoje pravo „ja“. To svoje „ja“ stiču tako što će biti najbolje u nečemu što vole, što će biti posebne, sigurne u sebe, postaviti cilj u životu i snažno juriti da ga dohvate. Znate, lepota svake žene je u njenoj različitosti, ne u serijskoj proizvodnji. Mislim da je to generalni problem današnjice, kada sve devojke žude da izgledaju isto. Stvarno bih volela da shvate da je dar prirode baš ta različitost, jedinstvenost, nešto što niko nema, nešto po čemu ćemo se razlikovati od drugih, biti zapamćene i uzor drugima.

Mnogo je ljudi koji o ovoj bolesti ne znaju dovoljno ili pak ništa. Veliki uticaj na mlade devojke imaju poznate ličnosti koje imaju vitiligo, kao što je poznata kanadska manekenka Vini Harlou. Svojim samopouzdanjem uspela je da promeni život. Ona je prva ispisala nova pravila lepote i inspirisala devojke širom sveta da mogu da se pokažu onakve kakve jesu i da će samo tako biti u potpunosti svoje i srećne. Vrlo je bitno da ljudi shvate da to nije zarazna bolest, da se neće zaraziti time što će se pozdraviti sa osobom koja ima vitiligo, da mogu slobodno da je zagrle i poljube.

PODRŠKA BLISKIH LJUDI

Kada se prvi put susretnete sa ovim šarenilom na koži, podrška je najbitnija! Onako kako sebe vidite u njihovim očima, tako ćete i živeti. Ovaj intervju me je podstakao da svima njima postavim jedno pitanje: „Kako vidiš mene sa vitiligom?“, a evo odgovora koje sam dobila. „Ja sam i zaboravio da imaš to“, „Za mene si to ti. Ne vidim vitiligo dok ga ne pomeneš, vi ste kao nokat i prst“, „Na tebi to izgleda na trenutak nežno i ranjivo, a na trenutak prkosno, nadmeno, ratoborno“. Dakle, svi mi imamo ožiljke na duši, samo se meni i vide. Oni su se stopili sa mnom, deo su mog života i prosto ne bih umela niti želela da živim bez njih.

„Izađoh iz sna, videh se iznutra, lepa sam“, rečenica je kojom Ana Srećković opisuje način na koji sebe vidi sa vitiligom, a koju je napisala njena majka i njome joj dala vetar u leđa. Svako je različit, parametri današnje lepote su različiti. Ne bežite od svoje jedinstvenosti, iskoristite „mane“ na najbolji mogući način pretvarajući ih u vrline, okružite se samo onima koji vas gledaju u oči, koji vam vide dušu. Imaćete osmeh na licu zasigurno, kao što danas ima Ana. A to je retkost u ovom vremenu, složićete se? 

Ostatak teksta pročitajte na sledećoj strani...