Septembar je počeo da se odmotava kao da ga nisam ja smotala. Bukvalno ne kapiram šta se dešava. Isplaniram dan tako da lepo krenem levo, ali se ispostavi da sam otišla desno i da nisam čak ni na onoj desnoj strani koja je bar suprotno od one leve koja je bila u planu, nego sam na totalno desnoj strani neke desete leve. 

Nekako uspem da se izvučem iz lavirinta i da stignem na cilj na vreme, ali se na putu nazad pojavi problem u vidu zaboravljenih ključeva, pokvarenih trolejbusa, neprohodnih ulica, izgubljenih ceduljica, pogrešnih torbi i još pogrešnijih susreta. 

Onda sve to nekako hrabro prevaziđem i izađem iz živog blata i taman legnem da odmorim i da uzmem malo vazduha kad ono već zvoni sat i moram da jurcam od tačke A do tačke B i to zato što je to OBAVEZA koja mora da se OBAVI. Moja lenjost kune i plače i oči sebi kopa, ali Život ne ispušta bičeve. Naprotiv. Dodaje nove. 

Grad je postao jedan haos i jedna gomila besnih ljudi u automobilima koji trube, ljudi u kolima su podbuli i mrze sve. Ljudi u prevozu su umorni i iscrpljeni.

Idite svuda peške. Na ulicama ima nasmejanih bakica koje uživaju u šetnji, šetača pasa, parova, roditelja i dece i sportista. Peške ćete možda brže stići. 

Počinju i kiše. Osim što se sve od kiše sliva niz ulice, lice, prozore i slivnike, počinju da se slivaju i planovi jer grad u jesen postaje jedan veliki pokvareni plan. Sve što planiraš moraš da uzmeš sa velikom rezervom. Čak ni taksisti više ne umeju da voze bez navođenja. Ti moraš da im objasniš najosnovnije stvari. Neki ne znaju ni gde je Kalemegdan. 

Septembar je doneo i prehladu pa pored toga što kukaš jer ne možeš više da lenčariš i ništa ne možeš da uradiš na vreme, kukaš i što kašlješ. Plus moraš da radiš domaći sa detetom. 

Ne žalim se. Samo kažem.

I dalje više volim jesen nego leto.

Jesen je jazz kompozicija. Jesen je moje omiljeno godišnje doba zato što je topla, treperava i šarena, zato što muzeji, bioskopi i pozorišta rade punom parom, filmovi su zanimljiviji, predstave su vibrantnije, izložbe su vidljivije, knjige su moćnije, sećanja su zajebanija i dublja i oštrija, ulice su življe, mokri asfalt živopisniji, kafe ukusnije, kafei puniji, restorani topliji, svetla grada sjajnija, a njihov odsjaj razigraniji u uličnim baricama, večeri su intenzivnije, a jazz najbolje zvuči dok pada kiša i opada šareno lišće.

Počinje i školska godina. Kupujemo knjige, sveske, pernice, ali i razne blokove, stikere i ukrasne olovke. Zabavna je i kupovina nove garderobe za školu. Žao mi je što ne umem da šijem jer bih volela da detetu sašijem garderobu. Kakva je to ljubav. Mama ti sašije svu garderobu za školu. Mojoj kumi mama je uvek šila garderobu i to me je fasciniralo.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...