Samosabotaža je onaj vid ponašanja koji stvara probleme pri ostvarivanju ciljeva. Na ovu strategiju nailazimo kada treba da se preduzime neka akcija zarad postizanja ciljeva. Tada osoba obično počne da otežava proces ostvarivanja ciljeva tako što se uglavnom ne uključuje nikako, ili to čini nedovoljno ili neadekvatno. Na neki način, sami sebi dajemo alibi za izostanak uspeha ili neostvarivanje sopstvenih potencijala.

Samosabotaža je strategija koja se koristi u situacijama koje ugrožavaju samopouzdanje. To znači da pribegavamo samosabotaži sa željom da ne ugrozimo svoj integritet, tako što ćemo radije izbeći situaciju u kojoj bismo mogli da doživimo neuspeh, nego što ćemo se usuditi da pokušamo.

Postoje individualne razlike i sklonosti da se ove strategije uvrste u uobičajen repertoar ponašanja. Sabotiranje sopstvenih napora može prerasti u životni stil i povratno onemogućiti osobu da uspešno funkcioniše u važnim oblastima života, kao što su interpersonalni odnosi i postignuća. Drugim rečima, kada se umereno koriste, strategije samosabotaže mogu biti korisne i imati adaptivnu ulogu, što je isto bitno da osvestimo kod sebe. Ali, u slučaju kada postanu uobičajeni obrazac ponašanja, prestaju da budu funkcionalne i onemogućavaju razvijanje šireg repertoara reakcija na zahteve realnosti.

Ako samosabotažu posmatramo kao strategiju čiji je osnovni cilj očuvanje samopouzdanja, onda bi se moglo reći da je za osobu prihvatljivije da se poziva na sopstvenu stidljivost ili anksioznost, nego da prizna kako nema hrabrosti da preuzme inicijativu. Slika o sebi i samopoštovanje će se lakše održati pozitivnim ako se neuspeh u interpersonalnoj sferi tumači trajnim osobinama, jer uz takvo tumačenje implicitno ide uverenje da se na to ne može uticati. Time se održava iluzija o nemogućnosti promene, a sopstvena odgovornost za budućnost interpersonalnih odnosa umanjuje. Šta je deo našeg životnog narativa koji smo uspostavili u detinjstvu, na osnovu roditeljskih zabrana, kao kod našeg orla na početku priče? Veoma često su te zabrane postavljane iz najboljih namera, te to doprinosi težem uviđanju problema.

Tehnike samosabotaže i načini da ih prevaziđete

Strah od uspeha ili, tačnije rečeno, strah od promene ukazuje na to da nam je često lakše da ostanemo u zoni komfora koja nam je poznata, nego da se pokrenemo i odlučimo za promenu, jer je neizvesno šta će nam ona doneti. Ali, dok se ne usudimo i ne krenemo, nećemo znati odgovor na pitanje šta nam promena može doneti.

Previše izbora nas dovodi ponekada do paralize odluke, što nas „ukopa“ u mestu, i onda ne krenemo ni jednim ponuđenim putem. Činjenica je da su najzanimljiviji ljudi na svetu imali zanimljive i složene puteve, kojima su išli pri ostvarivanju svojih životnih karijera. Upravo ovo nam pokazuje da nas to kretanje i skretanje sa puteva dovodi do pronalaženja onoga što želimo u životu.

Odustajanje kada nam se učini da je teško takođe je jedna od strategija sabotaže sopstvenih poduhvata. Za sve dobre i trajne stvari potrebno je vreme, i strpljenje. Ponekada nam se učini da je došlo do zastoja u nekim našim poduhvatima, i onda nas to frustrira i rado bismo izašli iz te frustracije. Uspešne ljude krasi osobina tolerancije na frustraciju, što nam ukazuje na to da je reč o osobama koje mogu da izdrže periode koji nisu prijatni ako im je krajnji cilj promena. To se kod nas naziva izdržljivošću u situacijama koje će sigurno proći.

Ostatak teksta pročitajte na sledećoj strani...