Pozvali su me nedavno da na jednoj filozofsko-književnoj tribini govorim o usamljenosti, samoći i osami. Iako rečnik našeg jezika ta tri termina gotovo izjednačava, to nije ni izbliza isto. Najjednostavnije bih to razlikovala ovako: usamljenost je osećanje, samoća stanje, a osama odluka. Od to troje, samo je usamljenost neizbežno negativna.

Ali usamljenost nije osećanje poput drugih. Zanimljivo je, recimo, da je to jedino osećanje koje se ne vidi. Na nečijem licu primetićemo osećanje straha, iznenađenosti, radosti, besa, gađenja, pa i zavisti, ali ne i osećanje usamljenosti. Možda zato što je to i jedino osećanje koje izaziva sram pa smo razvili mimikriju njegovog sakrivanja. Posegnemo li duboko u vlastito sećanje, teško da ćemo se setiti ikoga ko nam je rekao: „Usamljen/a sam.“ Čovek to teško priznaje i samom sebi.

Zašto? Zato što je usamljenost neka vrsta poraza - ne samo u smislu da smo podbacili u socijalnim odnosima, nego i osećanjem usamljenosti na neki način priznajemo da naša sreća zavisi od drugih. Sram pojačavaju i očekivanja okoline da ispunimo svoje društvene uloge. U tome su žene mnogo gore prošle jer društvo muškarca samca doživljava kao šarmantnog poželjnog neženju, a ženu koja se do određenog doba nije udala i ostvarila svoju „biološku funkciju“ označavaju terminima koje ovde neću upotrebiti da ne podržim taj oblik diskriminacije.

Jednu moju junakinju, Patriciju iz drame Umri ženski, toliko već izbezumljuju pitanja okoline o samačkom statusu da je u nekom trenutku, kako bi sebi olakšala život, izmislila partnera. Ne samo da je za druge kreirala ceo njegov profil, porodično nasledstvo i priču o tome kako su se upoznali, nego i sama, u trenucima kad je navodno s njim, natoči vino u dve čaše i onda razgovara sa svojim fiktivnim Borisom, odnosno s njegovom čašom. Slično se ponaša i Katarina, glavna junakinja mog Komšije, koja kuva za dvoje iako živi sama, a onda drugi obrok anonimno ostavlja pred vratima svom nesuđenom Ozrenu.

Te dve junakinje su kao i mnogi ljudi koje poznajemo - usamljene. Ako postoji ijedan razlog zbog kojeg bi usamljeni ljudi trebalo da se stide tog osećanja, onda je to samo onaj da usamljenost dolazi u kompletu s priznanjem da nismo u stanju sreću da pronađemo u sebi nego ona zavisi od drugih, od toga da li je neko prisutan u našem životu ili nije.

U samoći rastemo

Norveški filozof Svensen u knjizi Filozofija usamljenosti pokušao je da me uveri da jedino ljudi koji su kadri da osećaju usamljenost mogu voleti i biti prijatelji. Nisam mu baš poverovala. Istina je, doduše, da usamljenost podrazumeva čežnju za drugima, a ako čovek oseća potrebu za drugim ljudskim bićem, onda ima i kapacitet za uzajamnost, koji je u slučaju usamljenog čoveka nerealizovan. Ali čvrsto verujem da ljudi koji nisu usamljeni kad su sami imaju još veći kapacitet za deljenje. Osoba koja zna da bude sama sa sobom mnogo je bolji kandidat i za prijateljstvo i za ljubav jer neće od druge osobe očekivati da joj ispuni život i da mu smisao.

U tom grmu leži zec. Niko ne bi smeo da nosi teret te odgovornosti. Niko ne bi smeo da bude odgovoran za tuđu sreću, iako i te kako može biti zaslužan za nju. Svako bi prvo trebalo da nađe i zavoli sopstveni sadržaj, a tek potom da ga udružuje sa drugima. A to se najbolje obavlja u samoći.

Veliki mislioci, pisci i filozofi ispisali su mnogo pohvala samoći i osami. Bajron je, na primer, tvrdio da je samoća stanje kad smo najmanje sami. Niče ju je nazivao domom i smatrao da pomaže čoveku da pronađe ono što je izgubio u kontaktu s drugima. Sioran je zapisao da nema veće sreće nego kad čuje kako njegova samoća raste u tišini. Šopenhauer je tvrdio da čovek može biti svoj i slobodan jedino u osami i da bi mladima glavni predmet učenja morao da bude taj da nauče da podnose samoću jer je ona izvor duševnog mira. 

Ali u vezi sa tom samoćom postoji jedan paradoks - čoveku bez bogatog unutrašnjeg života izuzetno je teško prepustiti se osami, a baš je osama preduslov za bogat unutrašnji život. Duboko verujem da postoji mnogo ljudi koji nisu otkrili svoj kreativni ili neki drugi potencijal samo zato što ih samoća plaši i što ne znaju da joj se povremeno prepuste. 

Niče je kazao jednu predivnu rečenicu u kojoj je sažeta esencija ove teme i ono što bismo iz nje mogli naučiti: „U samoći raste ono što u nju donesemo.“ I zaista, donesemo li u svoju samoću - bez obzira na to jesmo li se u njoj zatekli svojom voljom ili zbog životnih okolnosti - osećanje usamljenosti, izneverenosti i napuštenosti, ona će u samoći porasti još više. Donesemo li u nju stvaralački impuls, nešto kreativno, to će u njoj porasti do neslućenih razmera. To tvrdim na osnovu iskustva iz prve ruke jer sam oba ta stanja iskusila. Dok sam u samoću donosila samo tugu, ta tuga rasla je do nepodnošljivosti. Kad sam u samoću donela ideju o pisanju, koliko god stidljiva u početku bila, „posledica“ je bila tristotinak stranica prvog romana, a onda i svi oni kasnije.

Veliki zanos

Ali ipak, da bi osama bila pozitivno iskustvo, nužno je moći vratiti se među ljude. To je jako lepo formulisao švajcarski naučnik, filozof i pisac Riter fon Cimerman još u 18. veku, napisavši da se mudrost nalazi na pola puta između sveta i osame. Kad bismo svi znali da nađemo tu ravnotežu, usamljenih na ovom svetu ne bi bilo.

Prijateljstvo i ljubav svakako su dobar lek protiv usamljenosti. Naravno, ljubav je mnogo zahtevnija kad je reč o deljenju identiteta jer prijateljstvo traži samo deo nas, a ljubav zahteva da joj se potpuno predamo. Ljubavni odnos koji podrazumeva pripadanje drugoj osobi ili, okrutnije rečeno, međusobno posedovanje, postaje neka vrsta zatočeništva - za razliku od prijateljstva koje zadržava pravo na identitet u jednini. Ali iako je prijateljstvo jednostavnije rešenje protiv usamljenosti, ono na lestvici emocionalnih vrednosti nema dovoljno „mernih jedinica osećanja“ da bude dostojna zamena ljubavi. Svi ipak želimo onaj zanos na koji su nas pripremale priče o velikim ljubavima iz književnosti, filma, muzike, iz formulacija koje datiraju još od Platonove Knjige o ljubavi - o traženju svoje polovine, o srodnoj duši, o sreći dok nas smrt ne rastavi.

Ljubav je predivna, prijatelji su blagoslov, ali čovek ipak mora da zna da je on jedina osoba koja sa sobom provodi ceo život - od rođenja do smrti. Svi drugi, koliko god ih voleli, zadrže se u našem životu samo jedan deo vremena. A da bismo sa tom jednom jedinom osobom koja sa nama provodi ceo naš život bili u dobrim odnosima, da bismo tu jednu osobu pripremili i na voljenje i na prijateljstvo i na periode jednine - moramo sa njom povremeno biti sami. U tišini u kojoj raste ono najbolje što u nju donesemo.

Piše Marina Vujčić