Evo me lebdim i ovog proleća, hladim se sladoledom i lanom, i pitam se ko sam s 27? 

Čega 27? Pa godina prijatelji i prijateljice, godina. Malo? Ma sasvim svejedno je li to vama malo ili mnogo brojeva, života, priče i iskustva. Jer... u suštini... 27, 30, il ’ 35. ... Sve je to isti život, samo različita etapa. Istost je dosadna. Zato su tu etape. Da ubrzaju, uspore, poremete i raspletu sve kad treba i zatreba. A mi? Mi smo to što smo, godine nas samo zbunjuju, ograničavaju i deprimiraju. Eto npr. meni je kao već 27, a ono, nemam dečka, nemam muža, nemam love ni kanale, imam nekakve diplome, nemam posao, imam zanimanje, ma... Ja svašta imam, a mnogo nemam.

Otkucava mi biološki sat, kažu dušmani. Dušmani su svi ovi što mi broje godine i zdravlje ne bi li me u porodilište sprcali samo zarad politike i nataliteta, zarad nekakve društvene konvencije i bljutave etike. To što sam potencijalna žrtva društvenog i političkog sistema, kao i svaki čovek na ovom svetu, dodatno sam, s obzirom na to da sam žena od 27, utučena i nekakvim "pririodnim" poretkom stvari gde sam ja zapravo i dozvoljena u uskom manevru svog biološkog sata koji otkucava i svetli sjajnije od ovih silnih gradskih Rolexa što ih raznorazni šabani šetaju po kafićima. Mada, sve je to rešivo.

PROČITAJTE I... Daleko od očiju, daleko od srca: 3 razloga zašto je veza na daljinu loš izbor


To pitanje je s 27 lako izbeći, jer imala 27 ili 37 apsolutno nema potrebe za pravdanjem sopstvenog prvog ili drugog stanja! Nekako frustira pomisao na to da žensko ( moje) telo pripada nekome, ne samo muškarcu već sistemu koji tom istom telu nudi jedinu politiku opstanka- politiku rađanja. To vam je ono Dinjino: "Žena je rođena da bude (o)plođena!". Ne znam još uvek za šta sam ja rođena. Ali, verujem da jesam za još mnogo, mnogo toga. Lepog i manje lepog. 

Ko sam ja onda s 27? Nemam pojma. Valjda sam čovek. Još uvek tražena, donekle pronađena. Usput sam i žena. Svašta još nešto jesam i nisam.

Piše: Minja Marđonović; njene tekstove možete čitati na blogu Stoglava aždaja