Da li razumemo sve ono što shvatamo, a da uz to ne osuđujemo sve ono što možda ne razumemo ili ne shvatamo? Šta uopšte znači razumeti nešto ili nekoga? Šta uopšte znači shvatiti nešto ili nekoga? Da li je tolerancija upravo produkt uspešnog razumevanja, solidnog shvatanja i nepostojećeg osuđivanja?

Jednom davno sam čula da je tolerancija ’’odsustvo interesa za istinom’’, i od tada sam počela da verujem u to iako nikada nisam prestala da verujem u ideju o toleranciji.

Ali, šta je tolerancija? Razumevanje? Shvatanje? Danas, u ovim krvavim vremenima, tolerancija je potrošna kovanica, klasičan kliše u čije ime netolerancija pobeđuje gde god da se naoštri da pobedi. U tom smislu odsustvo interesa za istinom se i pravda marketinškim povicima o važnosti tolerancije. Kao sloboda, i tolerancija je stanje uma. Ukoliko razumem Romkinju koja ništavno živi, lišena uslova dostojnih čoveka, znači li to sam ja u stanju da shvatim taj njen nesrećni kontekst bitisanja? Ne, ja ovu ženu ne shvatam, ali je razumem.

Ne mogu da shvatam ono što ne proživljavam, ne živim i nemam. Ali, mogu da shvatim sebe, svoja iskustva, svoje greške, svoje ispravnosti. Mogu da shvatim mnogo toga ukoliko dam sve od sebe da, pre svega, razumem sve ono što nisam ja, ili ne želim biti ja. U tom viru razumevanja i shvatanja, svako se može pogubiti ne uspevajući da, na kraju, pojmi ono što razume a ne shvata, ili shvata a ne razume. Stoga jedino što izgleda logično jeste to da, bez obzira koliko se plašimo da shvatimo ono što razumemo ili ne razumemo, mi moramo da izbrišemo svaku sklonost ka osuđivanju nama neshvatljivog ili nerazumnog.

Ako je tolerancija odsustvo interesa za istinom, onda netolerancija svakako nije prisustvo interesa za razumevanjem ili shvatanjem sveta u sebi i sveta oko sebe. Netolerancija je, nadasve, težnja za eliminacijom osude iz sopstvenog pogleda na sve ono što razumemo a ne shvatamo ili shvatamo a ne razumemo.

Piše: Minja Marđonović; njene tekstove možete čitati na blogu Stoglava aždaja