Sudeći po onome što čujem, čini se da prosečan čovek današnjice nije baždaren za izazove ovog sveta pa stalno smišlja kako da se malo dopinguje. Naivno sam verovala da ljudi koji popuste pod pritiskom trgnu rakijicu, pivce-dva, ili popiju persen ako baš zagusti, a onda sam saznala da postoji mikrodoziranje - ceo razrađeni sistem dopingovanja psihodelicima koji se ne smatra drogiranjem jer je reč o malim dozama i zbog toga što psihoaktivne supstance zvanično nisu narkotici.

Nije me toliko iznenadilo da nešto poput mikrodoziranja postoji (jer u određenoj fazi života shvatite da vas malo toga još može iznenaditi), ali bila sam prilično zatečena time koliko je fenomen uzeo maha, koliko zagovaračkih tekstova koji ga promovišu postoji na internetu i koliko se i kod nas odomaćio. Na forumima i blogovima postoji cela rastuća supkultura ljudi koji se hvale svojim iskustvima s mikrodoziranjem LSD-jem i magičnim gljivama, a toliko nas srdačno uveravaju kako im je super na psihodelicima da pomislite da je reč o marketingu koji mora nešto da proda. Jer, za početak, neko ko toliko uživa u životu ne bi baš gubio vreme po forumima pišući anonimne pripovetke o tome kako mu je divno, nego bi živeo punim plućima dalje od ekrana.

Svi su hteli da probaju

Trend je pokrenut u Silikonskoj dolini, američkom središtu tehnoloških inovacija. Programeri i poslovni ljudi kojima se činilo da njihova uobičajena radna sposobnost, kreativnost i lucidnost više nije dovoljna, posegnuli su za malim psihodeličnim podsticajem, nakon što je mikrodoziranje 2011. prvi put predstavljeno široj javnosti na Konferenciji za istraživanje psihodelika. Krajem 2015. časopis Rolling Stone objavio je priču o privrednicima koji mikrodoziranjem postižu poboljšanu pažnju, veću efikasnost, natprosečnu kreativnost, a pored toga i bolje jedu i spavaju, te sprečavaju ili leče anksioznost i depresiju. Uobičajenim izazovima na poslu pristupaju na nove načine i s lakoćom dolaze do ideja i rešenja, pisao je Rolling Stone, a sve to zbog mikrodoze LSD-ja ili gljiva. Osim LSD-ja i magičnih gljiva, veterani mikrodoziranja opisali su i svoja pozitivna iskustva s kanabisom, ajahuaskom, mešavinom amazonskih biljaka koje sadrže psihodeličnu supstancu DMT, i ketaminom, lekom koji se koristi za održavanje anestezije.

Posle tog članka pokrenula se lavina. Svi su hteli da probaju, a lekari i istraživači poput Džejmsa Fadimana i Rika Doblina gotovo zdušno su ih na to podsticali tvrdeći da im se ništa loše neće dogoditi jer desetina uobičajene doze LSD-ja ili gljiva ne izaziva halucinacije, nego samo „lagano osveženje i poboljšanje uvida i shvatanje“. Garantovano pojačan fokus i out of box razmišljanje zvučali su predobro da bi im ljudi zarobljeni u imperative dnevnih obaveza, koje idu preko njihovih granica, odoleli.

Pa ko ne bi želeo da proba? Da sam se zadržala samo na tim afirmativnim tekstovima, možda bih se i ja već sutra raspitivala gde mogu da nabavim tih 10 mikrograma LSD-ja ili 0,2 do 0,3 grama gljiva - desetinu uobičajene zavisničke doze. Mogla bih da se zamislim kako mi odjednom naviru genijalne ideje za nove romane, kako imam mnogo više radne i kreativne energije, s lakoćom ispisujem dvadesetak kartica dnevno i još kao od šale pospremim stan, skuvam ručak, obavim šoping, meditaciju, jogu, pilates i sitne popravke po kući. Sve to s blaženim osmehom koji transparentno dokazuje koliko me sve to usrećuje i koliko mi ništa ne predstavlja napor.

Ali klimave noge spomenutih istraživanja - sprovedenih sa anonimnim sagovornicima jer je zakonom zabranjeno zvanično ispitivati efekat tih supstanci na ljudima - ne mogu vam garantovati da se vaš mozak jednog dana neće pobuniti i osvetiti se na zastrašujuće nepredvidiv način. Nema stvari koja - koliko god imala trenutan ugodan efekat - ne menja dugoročno hemiju mozga na nama nedokučiv način o kome zasad ne znamo ništa. Kušači mikrodoziranja koji su se dobrovoljno uključili u Fadimanovo istraživanje nisu se čak ni pridržavali njegovog protokola po kome bi psihodelične stvari trebalo uzimati samo svaki četvrti dan. Svidelo im se pa su ih uzimali svakodnevno - kako to već ide sa svim supstancama na koje se čovek navuče - pa tako razlika između mikrodoziranja i pravog drogiranja postaje upitna. Prvo ide preskakanje dana u kojima bi trebalo praviti pauze, a onda i mikrodoza postaje premala jer se telo na nju već naviklo pa se mikro polako pretvara u makro, u količine koje više nisu bezazlene. Osim toga, naučnici s protivničke strane, oni koji s velikom skepsom osuđuju promovisanje malih doza psihodelika, tvrde da takve supstance zapravo smanjuju aktivnost mozga filtrirajući nadražaje. Oni pak pokušavaju da dokažu da halucinogene stvari otvaraju redukcioni ventil da bi omogućile doživljavanje sveta onako kako ga vide deca - nefiltrirano i nesputano, što se može protumačiti i kao neka vrsta regresije moždanih aktivnosti.

Šta je to još mikrodoziranje pročitajte na sledećoj strani...