Za junakinju ove priče prvi put sam čula dok sam još živela u Šapcu, mestu pored kog je i ona rođena. Ta sredina je poput Grečen Viners iz kultnog filma „Mean girls“, zna baš sve o svakome, a ruke su joj raširene jedino za obične, ukalupljene i nazovi „normalne“ - što moja sagovornica svakako nije bila. Zbog svoje različitosti je već od polaska u školu bivala izložena ismevanju i maltretiranju od strane druge dece, a s godinama ono je postajalo samo intenzivnije. Odlučivši da bezbednost potraži na drugom mestu, sa dvadeset godina uputila se u Beograd gde i danas živi i razvija svoju karijeru kroz vizuelne umetnosti, pevanje, didžejing i organizovanje žurki. 

Da joj je najveća ljubav upravo muzika, jasno ćete primetiti posetom jednog od njenih nastupa. „Kada nastupam kao DJ, poprilično sam ’luda’ i energična na bini. Kada nastupam kao pevačica, takođe sam energična, ali na drugačiji način. To je sve posledica emocija iz mojih tekstova“, objašnjava mi Sonja dodajući i da joj je upravo tekstopisanje omiljeni aspekt muzike i da sebe više smatra pripovedačicom, nego pevačicom. Ipak, i jedno i drugo je uspešno spojila u svom novom albumu „Prudence“ za koji tvrdi da je kolaž sirovih ženskih emocija. „To je album o pronalaženju poštovanja prema sebi u svetu u kojem je žena učena da to ne sme da radi. Patrijarhalno društvo uči žene da prioritet treba da nam budu međuljudski odnosi (da budemo dobre ćerke, sestre, žene i majke), dok su muškarci učeni da je prioritet ambicija (biti uspešan, biti vođa, postati šef firme itd). „Prudence“ opisuje moju evoluciju od žene koja je razočarana što od muškaraca ne dobija istu nežnost koju daje, do žene koja odlučuje da tu nežnost, brižnost i ljubav preusmeri na samu sebe. U prvih nekoliko pesama („I keep doing this to myself“, „Loner’s lament“, „Float“) poprilično romantizujem muškarce koji su me povredili i fetišizujem svoju tugu i usamljenost. Dok je u poslednjih par („Fragile blues“, „All hell breaks loose“) sva ljubav preusmerena na sebe, na brigu o sebi. „Prudence“ je moj put od žene kojoj je veza sa muškarcem umela da bude njen ceo svet, do žene koja je danas sebi dovoljna, a emotivne veze sa muškarcima su samo lepi dodaci u toj priči. Sa njima je lepo, ali bez njih se može“, objašnjava Sonja i dodaje da su strejt muškarci vrlo često zainteresovani za trans devojke, ali u patrijarhalno uređenom društvu postoji napeta stigma oko dejtovanja trans devojaka. „Tako većina strejt muškaraca želi uglavnom da se viđa sa mnom u tajnosti, što jeste tužno, ali se trudim da to sagledam kao proizvod njihovog fragilnog maskuliniteta, a ne toga što sam ja ,sramotna za voleti’.“ Međutim, veče sa pravim muškarcem provedeno uz film i kinesku hranu, posle čega sleduje strastveni seks, Sonja ipak navodi kao omiljeni vid provoda jer već od 24. godine izbegava izlaske u grad. Kao razlog za to navodi osetljivost na buku, gužvu, dim cigareta, a poseban krug pakla pripada dugačkim redovima za WC.

Nastavak na sledećoj strani...