Sve je moguće, sve se može. Ne treba da mi verujete na reč, samo pokušajte. Potrebna je velika želja, jaka volja, čelični živci i dosta gutanja tuđih gluposti, mada moram da priznam da su potrebni i neki preduslovi na čije postojanje ne možete uvek da utičete, ali možete da ih menjate i prilagođavate.

Rođena sam bez leve ruke, ali na to gledam samo kao na faktor koji malo komplikuje stvari. Jer ja sam imala sreću da se rodim baš mojoj majci, mojoj planini, koja je bila profesor fizičkog vaspitanja na pedagoškoj akademiji u Subotici. I od kada sam svesna sebe, sećam se da sam išla na njene časove fizičkog i sa samo 4 godine pokazivala studentkinjama kako da se popnu na pet metara visoku drvenu šipku. Trenirala sam plivanje, odbojku, košarku, gimnastiku... I verovatno još po nešto ali to je sad manje važno. Znam za jednu stvar koje ne mogu na uradim – stoj na rukama. Mada, ako je uza zid, ako dovoljno osnažim desnu ruku i imam neku potporu za levu ruku, ni to nije nemoguće. Ostalo je stvar prilagođavanja.

Ovako je svoju priču započela Aleksandra Gaborović (44), trenutno u Beogradu, majka četvorogodišnjeg sina Stefana, zaposlena u Adria medija grupi na radnom mestu senior veb-developera. Aleksandra ima urođeni invaliditet, preciznije, rođena je bez leve šake koja se nije razvila. Radi sve normalno i koristi obe ruke skoro podjednako, pošto joj je lakat preuzeo ulogu šake, i to sve zahvaljujući svojoj pokojnoj majci koja je uspela da je osposobi za život, mada uz mukotrpnu i konstantnu borbu sa lekarima, sistemom i okolinom.

- Sećam se kada sam bila mala, a mislim da se to nije mnogo promenilo, koliko se izjednačavao urođeni i stečeni invaliditet. Koliko su mene i moju porodicu forsirali da se napravi proteza i da je stalno koristim. I dalje smatram da je to potpuno pogrešan pristup i svakim danom sam sve ubeđenija u to. Jer dete kada se rodi, mozak i motorika tek treba da se razviju, a ljudi su neverovatno prilagodljiva bića.

Ako se dete rodi sa telesnim nedostatkom, upravo ti najraniji dani su najvažniji da telo samo pronađe način kako nešto da uradi, kako nešto da uhvati, kako negde da stigne. A proteza u najranijim danima razvoja, i tu mislim na period već od prve godine, može samo da bude jedan sputavajući i otežavajući faktor koji zbunjuje i mozak i telo. Proteze za tako malu decu koja veoma brzo rastu uglavnom nisu funkcionalne, već više estetske ili polufunkcionalne. Druga je stvar kada pričamo o stečenim invaliditetima, kada je motorika već potpuno razvijena, ako mozak zna da ima dve ruke i dve noge i zna kako da funkcioniše sa njima. Tada sam potpuni pristalica funkcionalnih proteza.

Naravno, da napomenem, ja tu prvenstveno mislim na telesne invaliditete gornjih udova, nemam iskustva sa ostalim tipovima invaliditeta.

No, sećam se da su mojoj majci govorili kako moram da nosim protezu da mi se kičma ne bi krivila, da bih bila prihvaćena u društvu i ko zna zašto još, ali, na moju veliku sreću, nije posustajala. Umesto toga, forsirala je fizičku aktivnost i na sve načine, koji su mi tada čak delovali previše strogi, pokušavala da me osamostali – kaže Aleksandra i dodaje:

- Dobro se sećam i dana kada me je učila da vežem pertlu. Dva sata sam sedela u kuhinji na stolici dok nisam uspela. Pa još nekoliko puta da utvrdim gradivo. Dva sata kao večnost za dete - hvala joj! - priseća se Aleksandra.

Nastavak na sledećoj strani...