Sa svojih 17 godina prvi put sam se malo bolje upoznala sa čarima mejkapa. Bila sam oduševljena šta samo jedan tanak sloj pudera i zamah maskare uradi sa mojim mladim adolescentskim licem koje je tada bilo podložno tlo za bezazlene bubuljice.

Šminka mi je istog trenutka postala najbolja prijateljica jer mi je dala nadu da svaka žena na ovom svetu može da bude prelepa ukoliko poseduje čarobni štapić u obliku kozmetičkih proizvoda. Iako se od tada moje gledanje na lepotu promenilo i ne podrazumeva samo onaj fizički momenat iz ranih tinejdžerskih dana, beauty rutina ostala je slična, samo malo intenzivnija, jer su ipak tinejdž dani iza mene. Jedan sloj pudera zamenila je dobra tonirana krema, a maskara je oduvek tu da produži nedostatak trepavica koje mi je majka priroda nažalost uskratila.

I čvrsto sam verovala da neću morati nikad da se odreknem svog svakodnevnog beauty rituala koji je bio gotovo neprimetan i prirodan i moje lice nije pokazivalo da nešto nije u redu. Baš naprotiv, u danima kada ustanem na levu nogu šminka mi je dala mogućnost da iskusim sve njene čari i hrabro odbrusim svetu „Možda mi je loš dan, ali i danas izgledam sjajno“.

I tako je bilo do pre nekoliko meseci kada su dva ružičasta kružića na mom obrazu, za koje sam se tešila da su samo plod napornog PMS-a, rešila da me istrgnu iz zone komfora. Dok je dermatolog izgovarao naziv dijagnoze, rozacea mi je tada delovala kao nešto bezazleno i nebitno. Međutim, život je rešio da mi pokaže da šminka ne može uvek da bude naš paravan i beg od stvarnosti i da je licu, kao i svima uostalom, potreban restart.

Terapija je bila rigorozna i glasila je „Do daljeg bez šminke i drugih proizvoda, pustite kožu da diše i da se prirodno obnavlja jer je dugo patila“. Kada kažem bez šminke, mislim i na zabranu dnevne kreme koja mi je posle jutarnje kafe bila obavezni ritual. Misleći da nisam dobro čula doktora, počela sam da objašnjavam da je nemoguće da ne stavim baš ništa na lice 30 dugih dana jer me čekaju dnevne obaveze, noćni izlasci... - život na koji sam navikla.

Videvši da nemam izbor i da rozacea može da napreduje ukoliko se adekvatno ne leči, prihvatila sam savete dermatologa i tada je počeo moj mali izazov iz kojeg sam naučila neke nove stvari i zavolela svoje #nomakeup lice.

Kao i u svemu što ste ikada počeli, prvi koraci su uvek najteži i neću da kažem da mi je bilo svejedno da se prvih sedam dana naviknem da se među ljudima pojavim bez bilo kakve maske na licu. Prvo što mi je palo na pamet jeste da u tom slučaju kosa mora da mi bude savršena, obrve sređene kako moja rozacea ne bi privlačila pažnju. Napravila sam čak i budžet koliko mi nedeljno treba za usluge frizera i najkvalitetniju maskaru kojom bih naglasila svoje zelene oči u nadi da će one više privlačiti pažnju od stidljivo crvenih obraza.

Koliko sam daleko otišla u razmišljanjima i planovima kako preživeti tih mesec dana bez pudera, govori i činjenica da sam želela da sve zakazane obaveze otkažem i 30 dana bukvalno nemam društveni život. I sva sreća da je razum preovladao i kao da je u jednom trenutku uzviknuo „ŠTA RADIŠ TO, BRE?“, posle čega sam se trgla i dobro zamislila i zagledala u ogledalo. Šta ja to u stvari prekrivam tim tankim slojem šminke svaki dan? Zašto sam našminkana spremna da osvojim svet, a bez te sitnice najradije bih se sakrila u mišju rupu? Da li to znači da je full makeup = samopouzdanje?! Istog trenutka u meni se probudio bes i nezadovoljstvo, ali ne po pitanju fizičkog izgleda. Bila sam razočarana jer moje reagovanje na novonastalu situaciju potvrđuje da sam samopouzdanje gradila na lažnoj slici i kad je te slike nestalo sve ostalo palo je u vodu. Osoba bez trunke šminke na licu bilo je moje pravo lice, prava ja, sa svim savršenostima i nesavršenostima. To je individua koju treba da zavolim pre nego što se svim mogućim pomagalima sredim.

Znate onu čuvenu izreku „Kako da volite druge, ako pre toga ne zavolite sebe“, pokušala sam da je primenim na malo drugačiji način - „Kako da zavolim sebe u najboljem izdanju, ako nisam sebi lepa u svom najprirodnijem“. I nisam mogla da dobijem bolju priliku od sadašnje kada svakodnevno moram da se šetam bez mejkapa i naučim da volim ono što sam krila - svoj (ne)savršeni ten. Iako sam očekivala neke komentare na račun svog nenašminkanog lica, zapravo nisam dobila nijedan. Nijedan negativan! Tih prvih 48 sati ja sam bila ta koja je imala potrebu da objasni zbog čega ih „uznemiravam“ svojim ne tako čistim tenom i slikom na koju možda nisu navikli, a reakcije su bile neočekivane.

Apsolutno svi ljudi koje viđam gotovo svakodnevno imali su isti komentar - „Nismo ni primetili da je nešto drugačije s tobom“. Razmišljajući zbog čega smo i kada mi žene počele opsesivno da skrivamo lice ispod šminke, dolazim do logičkog zaključka da su očekivanja društva glavni krivac zašto ne volimo i ne grlimo svoje prirodno izdanje. Mediji nam serviraju priče da smo lepši pol i u skladu sa tim treba da budemo reprezentativnije od jače polovine. E pa ne moramo! Imamo izbor da budemo sve što poželimo! Naravno, nema ničeg lošeg u tome da popravimo ono što nam se ne sviđa, uostalom zašto i ne bismo kada nam je na raspolaganju. Ali, graditi celokupno samopouzdanje na slici vas kad ste savršene je nešto najgore što možete uraditi sebi. 

Prošlo je ne samo 30, već više od 90 dana kako na svoje lice ne stavljam ništa više osim propisanih medicinskih losiona. Iako se moja rozacea polako povlači sa lica i imam dozvolu da u specijalnim prilikama stavim na lice šminku, naučila sam da budem sebi lepa u svom #nomakeup izdanju. U trenucima kada osetim želju da se našminkam ili je u pitanju važan događaj, zašto da ne, ali do tada uživam u onome čime me je majka priroda nagradila i mogu da kažem da se nikad lepše nisam osećala.

Da li je u pitanju ljubav prema sebi, za koju sam se sama potrudila da je izgradim bez kozmetike u protekla tri meseca, ili leptirići u stomaku za koje ću da optužim svog dečka, u svakom slučaju naučite da volite sebe od glave do pete bez obzira na svoje mane kojih je sigurno manje od divnih osobina i vrlina što izviru iz vas!