„Nikola je bio moj heroj. Zgodan, muževan muškarac širokih ramena. Kada sam ga prvi put srela u zgradi u kojoj sam stanovala, imala sam osećaj da je tu da bi me spasao. A u to vreme, spasavanje mi je bilo baš potrebno. Imala sam 21 godinu, živela sama i borila se da završim fakultet. Već na našem prvom dejtu pomislila sam da možda možemo da potrajemo. Bio je moj zaštitnik. Osećala sam da sa njim mogu da dođem kući, obujem svoje čupave papuče i opustim se. 

Na početku naše veze, Nikolina sestra mi je rekla da je on ranije često igrao online poker... do te mere da su ona i njihova majka postale zabrinute. Tada sam samo rekla: ,Stvarno?’ Nisam pomislila da je to nešto bitno. 

Posle dve godine zabavljanja, venčali smo se i dobili bebu. Postoji određeni obrazac njegovog ponašanja, kojeg sam svesna sada, a koji u to vreme nisam videla: dešavalo se da potroši nekoliko hiljada dinara na greb-greb srećke odjednom. Smatrala sam to bacanjem novca, ali oboje smo bili zaposleni, pa sam razmišljala To je njegov novac. 

Drugom prilikom, dobio je veliki bonus na poslu, ali taj novac nikada nisam videla. Nekoliko nedelja kasnije, priznao mi je da je u kladionici potrošio sve pare. Neprestano mi je ponavljao da mu je falilo samo malo sreće pa da budemo puni para. Naravno, bila sam besna. Ali nisam to povezala sa nekim većim problemom. Ko postaje zavistan od srećki? Takođe, čula sam da mnogo muškaraca ide u kladionice.

Nekoliko godina kasnije, našla sam se u izuzetno teškoj situaciji zbog bolesti. Bila je to prava noćna mora. Tokom lečenja mi je bilo strašno teško, izgledala sam loše i na kraju sam bila prinuđena da dam otkaz. U to vreme, Nikola je totalno pukao. 

Zbog bolesti, bili smo prinuđeni da veliki deo prihoda dajemo na lekove. Odjednom je postalo teže platiti račune. Mislila sam da imamo manje novca jer sam ja ostala bez posla, pa sam se osećala krivom. On je jako dobro manipulisao mojim osećajem krivice. 

Posle dve godine, oporavila sam se i uspostavila bolju kontrolu nad svojim životom, samim tim i nad našim finansijama. Za to vreme on je usavršio svoju veštinu laganja gde i na šta troši novac. 

Na kraju sam ga uhvatila kada je banka poslala mesečni izvod na kućnu adresu, istovremeno sa upozorenjem zbog neplaćanja kredita. A ja za taj kredit nisam ni znala. 

Jedva sam čekala da se Nikola vrati kući. Jer, možda bih mogla da podnesem da krade od sebe, pa čak i od mene, ali ne i od našeg deteta. Ispostavilo se da je iza mojih leđa podigao kredit i godinama se kladio u velike iznose. Igrao je tombolu, poker, kladio se na neke niže fudbalske lige, objašnjavao mi je na šta sve, a ja ga pola od toga nisam razumela. 

Za njega je to predstavljalo neodoljivo, uzbudljivo iskustvo od koga je postao zavistan, a koje mu je pružalo instant zadovoljenje. Spakovala sam sve njegove stvari, iznela ih na terasu i pozvala njegovu porodicu da dođu po njega. Nisam želela da ga vidim. Videli smo se dva dana kasnije: ,Obećavam, ići ću na lečenje.’ Njegovi su mu rekli da nema drugog izbora, osim da ode na lečenje, ne samo zbog sebe, već i zbog mene i naše porodice. Pozvala sam SOS centar za lečenje i odvikavanje od kockanja. Oni su mi mnogo pomogli. Naučila sam mnogo o tome. Na primer, da se teže leči nego narkomanija. I da se neki lekovi koji se koriste u lečenju i narkomana i patoloških kockara moraju davati u većim dozama patološkim kockarima. Da, Nikola je osim psihijatrijske imao i farmakološku terapiju. 

Primila sam ga nazad jer sam shvatila da je njegova zavisnost zapravo bolest. Ne bih ga napustila da je oboleo od raka, pa zašto bih to onda učinila zbog zavisnosti od kockanja? Ljudi me pitaju kako je moguće da to nisam primetila. Razlog je to što nekoga toliko volite i ne želite da verujete da bi vas on lagao. Naučila sam da budem jaka i da nastojim da ga ne krivim. A Nikola je od izjava tipa ,Kladionica nije kockanje, to svi rade!’ naučio da pogne glavu i potraži pomoć. To je u stvari bilo nešto najhrabrije što je ikada uradio.“ - Ivana 33