Piše: Sandra Silađev

Dok pravim pletenicu ćerki i dok me opominje da je ne čupam, razmišljam koliko je ženska kosa važna i značajna za ženski identitet. Ima nečega dirljivog i nežnog u češljanju ženske kose. Volim da češljam kosu ćerki. Češljanje kose sestri, majci, ćerki, tetki, baki ili najboljoj drugarici za mene je jedna od nežnijih stvari. Nežno je jer neko sedne ispred tebe i prepusti ti da mu radiš šta god hoćeš sa kosom. Nežno je jer je to ipak čin ulepšavanja, a to je konstruktivno, a konstruktivnost vodi u zadovoljstvo i satisfakciju. Nežno je jer je prosto nežno kada na ženskoj kosi vidiš pletenicu. Nežno je i samo češljanje jer je prijatno. Čak i životinje vole kada ih gazde češljaju. Dok češljam ćerki kosu, razmišljam o tome kako sam ranije zimi bila tužnija nego inače. U poslednjih par godina nisam tužna u vreme praznika. Možda sam sazrela. Možda sam prihvatila prolaznost. Zimi sam patila za stvarima koje više ne postoje ili za stvarima koje postoje, ali su se zauvek završile za mene. Patim kada vidim pažljivo složene i divno obučene lutke u šnajderskim radnjama jer mi je tužno i veličanstveno kada neko predano i sa puno ljubavi radi svoj posao. Šnajderske radnje su nekako oličenje nade u bolje u sutra. Ljudi idu kod šnajdera da bi imali lepu garderobu, a to pokazuje da ljudi žele da se uklope i prilagode jer traže sigurnost i ljubav. Trenutak kada šnajder uzima meru jedna je od nežnijih stvari u odnosu sa nepoznatom osobom. Nakon toga vi dolazite nekoliko puta da probate tu garderobu i na kraju dobijate svoje odelo. 

Šnajder je sedeo nad odelom i radio na njemu. Potrebna je preciznost i usmerenost na to. Poznavala sam jednu teta-Bebu, ona je živela na osmom spratu zgrade u kojoj sam živela pre petnaest godina. Teta Beba je bila šnajderka. Jednom je sašila gomilu haljina i nekakvih šešira i otišla da ih nudi prodavcima, radnjama i tržnim centrima. Niko ih nije kupio. Teta Beba se vratila kući bez dinara sa punom kesom materijala koji nije prodala. Plakala sam kao kiša. Bilo mi je tužno što niko nije želeo da kupi ni da pogleda njen rad, a ona se trudila.

Šnajderske radnje su tužne jer su oličenje prolaznosti. U kraju u kojem živim ima mnogo šnajderskih radnji. Strašno se rastužim nad nečijom predanošću i ljubavlju prema svom poslu. Rastužim se jer se u jednoj slici vidi i besmisao i smisao ljudskih nada i želja. Ljude treba voleti. Mnogo. Češljanje je nežno i zato što je to jedna vrsta brižnosti, a brižnost je topla i nežna osobina. Volim brižne bake i majke i sestre i prijatelje. Volim brižne ljude. Naročito je lepo kada je muškarac brižan. To uliva sigurnost i mir. Zimi sam patila što prolazi još jedna godina, što sam starija, što deca rastu, što ljudi stare, što neko baci kartu za autobus na ulicu, što kesa leti bez cilja, što neki ljudi jure za životima bez osećanja, što prosjak satima sedi i niko ga ne primećuje, što se kučići smrzavaju, što se deca razbolevaju i što postoje ljudi koji su u kolicima i koji ne mogu da uđu u pozorište ukoliko pozorište nema rampu. Patila sam u pekari, u tramvaju, zatim u pošti dok stojim u redu i na šalteru dok čekam da predam knjižicu. Zimi sve postaje razlog za setu i melanholiju. Odem kod roditelja na ručak i dok moj otac priča kako je spremio pile i krompir ja uhvatim sebe kako patim jer je ostario. Mislim da su i raskidi nekako najteži zimi. Raskidi ili razvodi, kada god da se dese, zimi se vraćaju nekako u sećanja. Zima me asocira na starenje i na kraj, a ja ne volim kraj. Bilo da je kraj veze, kraj škole, kraj života ili kraj ljubavi, nije ni važno. Važno je to da nema povratka. Nema nazad. Posebno patim kada izgubim energiju i vreme na pogrešne ljude i odnose. Ono što je baš tužno jeste što ne postoji gumica za postupke. Reči možda nekako možemo i da ispeglamo, ali dela nikako. 

Ostatak teksta pročitajte na sledećoj strani...