Stara izreka kaže: dok beba ne zaplače, ni majka je ne uzme. Preuzmite inicijativu, ali pokušajte da izbegnete da to izgleda kao invazija ruske armije na Gruziju, jer će tako izazvati kontraefekat: pomisliće da je mnogo jak lik na koga se sve ribe zaleću, pa će još više da se štekuje, kao da je trenutak proveden s njim smisao života svake žene. Tako vam je to s tim stidljivim tipovima kojima fali samopouzdanja: kad ga osete, više se ne skidaju sa uživanja u sebi, kao dete s trešnje. I to je, ipak, bolje od onih samouverenih razmetljivaca koji ostavljaju utisak „ništa se ti ne brini, maco, samo se skini i sve će biti u redu“, jer im posle, kad nešto zapne, treba pola života da ponovo sastave svoj raspršeni ego. Bolje je imati stidljivog, jer stidljiv nije isto što i tunjav. A vaš „pacijent“ je baš stidljiv, jer se razmaše u SMS-ovima, kad ne možete da ga vidite, a zaveže se kad je pred vama. Druga mogućnost je da vam neko tajno šalje poruke s njegovog telefona, kao u pripovesti o Siranu de Beržeraku. U tom slucaju pozovite policiju i optužite ga za lažno predstavljanje i nanetu duševnu bol. Neka trune na robiji.