Istina je da naša alatka veći deo dana leži sakrivena u pantalonama, ali u našim svakodnevnim susretima (oči u oko) sa našim vršnjakom leži i naša povezanost. Podizali smo ga od samo jednog centimetra, igrali se sa njim na prepunoj plaži dok je roditelje bilo sramota, s ponosom zagledali u svaki njegov rast i trzaj, sve dok nije dobio svoj puni oblik u svojoj punoj snazi. I tada smo mislili da je naša muškost najveća i najsnažnija. Onda su prve sumnje počele kada smo na malim i velikim školskim odmorima, u međusobnim pričama saznavali da nemamo svi iste veličine. Nakon toga smo konzumirali pornografske sadržaje i tu su krenule prve sumnje da naša muškost nije možda dovoljno velika. Te sumnje su podgrejavane i povremenim ženskim komentarima o velikim i malim vršnjacima. U međuvremenu smo zaboravili broj prve lične karte, registarski broj automobila, neke telefonske brojeve, ali je veličina ostala i samo je mi znamo.