Možda nije pravo vreme da vam kažemo da iluzija o velikoj ljubavi i verovanje da svetom lutaju vaše polovine koje su vam suđene - ne postoji, ali kao što je trebalo da u određenim godinama prihvatite da ne postoji Deda Mraz, tako bi možda trebalo da pokušate i sa ovim teškim romantičnim zabludama

Svaka od nas verovatno ima negde duboko u fioci spisak naslovljen sa „Momci koji su obećavali“, a u koji ste upisali sve one koji su vam se nekada sviđali, od kojih su vam klecala kolena, a obrazi se žarili.

Neko sa kim ste se do jutra ljubili, pa naglo stali... Ili neko ko se preko noći pretvorio u duha i nestao. Na jednog takvog naišla sam slučajno krajem novembra i, pogađate, ekspresno ga izvukla sa spiska, oduvala prašinu i ponovo stavila na sto, gde se vode razgovori, ma kakvi razgovori, snimaju filmovi na temu „Šta bi bilo kad bi bilo...“ 

Čim je moj slobodni umetnik i svetski putnik seo preko puta mene, odmah mi je dao do znanja da je ošišao svoju dugu kosu prošaranu sunčevim pramenovima kao zaštitu od brojnih devojaka koje ga opsedaju. Klimnula sam glavom. Tokom kafe ispričao mi je kako i dalje ne može da se smiri na jednom mestu, niti obavezati ni na šta u životu pa tako, recimo, nema stalnu ni pretplatu, ni mesto stanovanja, a ni devojku. Što, naravno, ne znači da ih nema nekoliko. Samo ih tako ne zove. Jednu u Berlinu, drugu u Rimu, treću u Istanbulu... Kada sam počela da se mrštim pitajući se zašto sam uopšte otvarala tu mapu, iskreno mi je priznao da se ne upušta u ozbiljne veze sa devojkama između 35 i 42 godine koje žele ozbiljnu vezu, jer ne želi da im obećava nešto što ne može da ispuni i da ga zanima samo jedno - život u trenutku.

„A ti?“, pitao me posle svoje ispovesti i srknuo kafu od koje mu je navodno loše jer, citiram - sa svakim gutljajem kao da u njega ulaze demoni. „Jesi li se oporavila ili i dalje pišeš knjige u kojima gineš za nekim bezveznjakovićima?“ U prevodu, „Žrtvuješ li i dalje sve za mit o velikoj ljubavi, koja nije ništa drugo nego velika iluzija u tvojoj glavi“, pitao me naherivši glavu. A svi znamo šta taj govor tela znači. Umesto odgovora, gledala sam ga u oči, tačnije rečeno u malu crvenu tačkicu koja mu se tog dana nenadano pojavila, tik uz zelenu zenicu, verovatno od bazenskog hlora, gde svaki dan trenira svoje telo i umeće plutanja, a koja me poput malenog alarma uporno upozoravala da zaboravim na sve te mogućnosti koje bi se pojavile posle prvog poljupca, a o kojima peva Dua Lipa u pesmi „One Kiss“.

Dok je čekao odgovor, greškom je posegnuo za mojom čašom vode, a ja sam ga brže-bolje upozorila da imam bakterijsku upalu grla i da je bolje, ako već planira sledeće nedelje na pola godine da ode u Amsterdam, da se drži svoje čaše. „Ma nema problema i da se zarazim“, osmehnuo se zavodnički, kao da je onaj demon iz kafe već ušao u sve pore njegovog tela. „Smršaću još sedam kila, nikada neću otići u Amsterdam, ali ću zato pročitati tvoju novu knjigu i shvatiti šta je to velika ljubav.“

Nastavak na sledećoj strani...