Moja očekivanja od života mimo roditelja počela su da bivaju opipljiva. Bolje sam pisao, da. Bolje sam i trenirao. Uživao sam u tome da je „čuvam“, svoju devojku, a gajbu smo zajedničkim silama čuvali od upada negativne energije, koju u svom ruksaku negative nose ljudi od kojih smo zapravo, ulaskom u novi stan, prvo ja, a potom i moja draga, pobegli.

Osećam kako bi mi svakodnevica bila dosta štura da nisam esteta. Da ne umem da se obradujem tigrovoj šari koju u keramičkoj šoljici pravi espreso od arabike. Da nisam u stanju da primetim nanogvicu u bojama rastafarijanske zastave što „miluje“ članak tridesetsedmogodišnje komšinice. Ona u novoizgrađenu zgradu ulazi odevena u džins sa tregerima, dok joj poluprovidnu kesu u levoj ruci zateže grčki jogurt sa bademom i kokosom. Da nisam vaspitan da neobavezno zastanem ispred zanimljive fasade i zapitam se ko li ju je takvu projektovao. Bilo bi mi, siguran sam, znatno dosadnije da bez osvrtanja prođem pored upečatljivog grafita nadomak šina pod korovom, kojima vozovi više ne saobraćaju. Zahvaljujući sklonosti ka lepom, stvarno ume da mi bude zabavno, bez pomoći bilo koga i bilo čega drugog. Međutim, sa druge strane, esteticizam u meni, koji je, pretpostavljam, reprezentativan uzorak kombinacije gena, vaspitanja i nekakvog talenta, neretko može da bude i teret sličan onim teretima sa kojima pre ili kasnije naučimo da živimo.

Potreba

Jedan od momenata kada mi je osećaj za lepo, drugačije, neobično i zanimljivo bivao breme koje „žulja“ moj nervni sistem, jeste kada je trebalo da nađem stan u kojem ću živeti bez roditelja. Onda kada sam poželeo da odem iz stana u Beogradu, koji je uknjižen na ime moje majke, u neki drugi stan, takođe u Beogradu, koji je u uknjižen na nečije tamo ime. Ono ime koje će od „mog imena“, svakog meseca dobijati novac za kiriju. Sa ograničenim materijalnim sredstvima, uz minimalna početna ulaganja, trebalo je da nađem stan koji moju estetiku neće da potire. Pogotovo zbog toga što u tom momentu kada sam krenuo o potragu za stanom, zapravo nisam imao preku potrebu da živim sam. Nisam bio pritisnut nijednom realnom okolnošću koja bi me naterala na taj potez. Ni poslom (radio sam u svom rodnom gradu), ni emotivnom vezom (bio sam sveže slobodan; između ostalog, raskid veze me je u dobroj meri motivisao da nešto promenim u svom životu), ni roditeljima (nisu me „terali“ iz kuće). Iza moje odluke da nađem stan nije stajala mantra trbuhom za kruhom, ni fazon daj šta daš. Utoliko mi je bilo teže da svoju estetiku „namirim“ valjanim stambenim kutkom, koji će da mi se dopada i ponudi mi nešto više u odnosu na ono što sam u tom momentu trošio u svom kosmosu.

Potraga

Ono što jeste stajalo iza moje odluke da nađem jeste želja da izađem iz zone komfora i vidim od kakvog sam materijala skrojen. Da se malo izmerim u odnosu na život - koliko sam sposoban da vodim računa o stvarima o kojima do tada nisam navikao da brinem. Mislio sam da kada počnem da živim sam, da ću bolje da pišem, jače da treniram, lepše da izgledam. Sve ću moći da podredim sebi, bez kočnica i prepreka, razmišljao sam. Ja ću da biram šta mi je u frižideru, da odlučujem šta mi je na polici, da određujem kada je potrebno da se čisti i pere.

U odluci da se, uslovno rečeno, osamostalim (jer dok god su mi roditelji u susednoj gradskoj opštini, „na dohvat ruke“, to nije osamostaljivanje) krila se moja želja da investiram u sebe, mnogo više nego u bilo koji odabrani i nađeni stan.

U međuvremunu

Sve se ovo dešava kada mi je bilo 24 godine. Za studente iz unutrašnjosti, koji samostalan život u prestonici „peglaju“ od svoje 19 godine, trudeći se da im se kompas o poenti i svrsi dolaska u Beograd ne zaturi pod razvratnim mogućnostima koje nudi ovaj grad, moja odluka o potrazi za stanom bila je zakasnela. Trebalo je to davno da uradiš, govorili su mi. Za moje ortake iz kraja, što ih mama budi dimom ključale vode u kojoj „đuskaju“ rezanci za domaću supu, tako što taj dim „navigira“ od kuhinje kroz ključaonicu sinovljeve sobe, moja odluka o potrazi za stanom bila je preuranjena. Što se cimaš sad, šta ti fali kod tvojih?, pitali su me. Na trećoj strani, bili su moji roditelji, koji su, kao i većina roditelja moje generacije, u vreme kada im je bilo 24, živeli neke druge vrednosti. Živeli su vreme kada je mladima bio cilj da se skuće. Taj se cilj, vremenom, malo izmenio i modifikovao. Akumuliranje imovine više nije u tolikoj meri životni cilj nadolazećih generacija, koliko potreba za kvalitetnim obrazovanjem, putovanjima, izgradnjom sebe. Tradicionalno merilo uspeha bilo je posedovanje automobila i stana, međutim, ta uglađena šema polako zastareva i svi mi, nazovi mladi, sve više se okrećemo ulaganju u razvoj svoje ličnosti, a sve manje u materijalna dobra. Više razmišljamo o Berlinu, Lisabonu i Londonu, nego o salonima nameštaja u tržnom centru.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani...