Naslovna | Cosmo Svet | Fitnes izazov | Tatjana Matejić | Fitnes izazov: U iščekivanju prvih rezultata
Profil Tatjana

Fitnes izazov: U iščekivanju prvih rezultata


Nadam se da ću nakon ovih pet meseci biti u top formi i da ću najzad slati pozorišne kostime u krojačnicu na sužavanje, a ne na proširivanje.

Foto: Thinkstock Foto: Thinkstock

Htedoh da vam pišem o tome kako me celog života prate izlizane fraze poput „nisi ti debela, ti si elegantno popunjena“, „ti to umeš da nosiš“, „bolje da ljulja nego da žulja“... ali neću.

Neću ni da vas davim tužnim pričama o neuspešnim dijetama posle kojih se vratiš starim navikama pod parolom „sada sam zgodna, mogu da jedem“, neminovnim jo-jo efektima ili traženju adekvatne garderobe za kamuflažu. Neću.

Moja priča počeće od trenutka kada sam odlučila da to sve ostavim iza sebe.

Dakle, jasno vam je da mi je pukao film, i da sam rešila da nešto promenim suštinski, iz korena (ne korena kose, ni korena zuba, mada zdrava ishrana i na to pozitivno utiče). Skupila sam hrabrost i prijavila se za „Cosmo fites izazov“. Zašto hrabrost? Pa moje mere su javno izložene širokim javnim masama! Ej, pa u cilju borbe za svoje mentalno zdavlje JA godinama nisam znala sopstvene mere (Zamišljam neke žgoljave hejterke koje me komentarišu i zgražavaju se nad tim brojkama). E zato hrabrost.  I zato što nema „od sutra“, nema „od idućeg ponedeljka“, nema „još ovaj izlazak/slava/rođendan“, nema „ u PMS-u sam“. Nema više izgovora ni traženja rupa u zakonu, i to je zastrašujuće.

Da vam ne pričam o buri oprečnih osećanja dok sam čekala rezultate sa kastinga. Želim da prođem, da budem jedna od izabranih, a opet, bilo bi tako lako kada ne bih prošla, ništa ne promeniti, kriviti tamo nekoga što nisam dobila šansu. Elem, prođoh. U konkurenciji od preko 30 devoja i žena nezadovoljnih svojim izgledom (neke objektivno, a neke baš i ne), bila sam dovoljno interesantna, ili dovoljno veliki izazov. Da li je presudila moja priča, moje godine, moj izgled, sve to zajedno ili nešto sasvim šesto- nemam pojma. Igranka je počela.

Prvi korak - najveća žaba za progutati. Fotografisanje za Cosmopolitan, za fotografije „PRE“. Tada smo se nas šest prvi put okupile, upoznale, razmenile svoje priče, očekivanja, strahove. Devojke su sjajne, zanimljive i pozitivne. Bio je to dug i naporan dan. Nisam znala da je posao foto-modela tako težak. Ipak, uživala sam. Tim ljudi koji se bavio nama je takođe činio sve da nam to iskustvo učini što prijatnijim. Šminkerka je kao pčela radilica zujala oko nas, i maksimalno se potrudila da svakoj istakne ono „nešto“. Da se, iako eksponiramo svoje fizičke mane, ipak osećamo lepo. Fotograf se ponašao kao da fotografiše top modele, pa smo se brzo opustile pred objektivom. Zato smo nasmejane i vesele na tim fotografijama. Pred kraj smo bile već umorne i (ah, naravno) gladne, pa se sve češće stidljivo pominjala pekara, roštilj, pizza... ali organizatorke (sve tri zgodne i mršave) su ostale srca kamenoga i nahranile nas , tobože ubeđene da mora da se šalimo, pozitivnom energijom.

Sledeći korak - program vežbanja i ishrane. Otišla sam u kliniku „Ristić“ gde su mi uradili analize na osnovu kojih je nutricionista dao jelovnik prilagođen mom ritmu života. Iskreno, očekivala sam mnogo rigorozniji meni, pa sam se zbunila kada sam videla da imam pet izbalansiranih obroka dnevno (za razliku od mojih uobičajenih 1-2), i svega desetak zabranjenih namirnica. Milina! Neću gladovati.

E onda  - odlazak u Sportsku Akademiju „Kočović“, upoznavanje i dogovor sa trenerom o tempu vežbanja. Sticajem okolnosti, moj kolega Marko je učestvovao u „Men’s Health“ fitnes izazovu, i poznaje većinu trenera iz „Kočovića“. Rekao mi je „Moli Boga da ti ne zapadne trener Branko, on je UBICA“. Pogađate koji trener mi je dodeljen. Dogovorili smo se da vežbam 4-5 puta nedeljno,  kombinujući individualne i grupne teninge.
Sve pripreme su najzad bile okončane, i došlo je vreme da počnem. Ne znam da li je to namerno tako osmišljeno, ali do tog trenutka sam već cupkala od nestrpljenja i jedva čekala da zakoračim u taj famozni „zdrav život“.

Znam, rekla sam da vam neću pričati o avetima iz prošlosti, ali poređenja radi opisaću vam svoj uobičajeni dan nekada i sada. Uostalom „nekada i sada“ je i lajt- motiv ovog izazova. 
Nekada je moj dan počinjao buđenjem između 12-14h. Kafa i cigarete do 17h dok raduckam „nešto tu po kući“. Onda prvi obrok između 17-19h, (ili kod kuće smandrljam nešto tipa ’leba i paštete, ili na putu za posao kupim neku varijantu  pekara/McD’s,/grill). Na poslu u pauzama između scena grickam neke kokice, ili neku čokoladicu. Predstave se završavaju između 22-22:45h. Kod kuće sam oko 23h, prvi susret sa mužem u toku dana, pijemo kaficu ili pivce ili vince i ćaskamo o proteklom danu. On radi ujutru pa legne oko 1h, a ja ostanem budna pa ogladnim oko 2h, pa da ne bih mnogo čangrljala po kuhinji dok spremam hranu- uzmem grickalice i slatkiše... legnem između 4-5h. Divota, zar ne?

Sada moj dan počinje između 8:30-9h. Doručak i kafa do 10h. Trening u 11h. Kod kuće sam oko 13h. Užina oko 14h. Ručak oko 16-17h. Voćke dok sam na poslu. Večera kada dođem sa posla, kafica sa mužićem, i u 1h sam već uveliko spremna za spavanje, samo čekam da isteknu dva sata varenja hrane.

Svi obroci su mi zanimljivi, raznoliki i ukusni. Povremeno uz klopu popijem čašu vina. Kad želim da se zasladim uzmem crnu čokoladu. Kad mi se gricka nešto iskokam kokice na malo ulja. Realno, ni za čim ne patim, i nisam gladna. Lažem. Fali mi pivceee!

Treninzi su posebna priča. Počinjem sa 20 minuta na kardio spravi. Onda nastupa trener sa vežbama koje bi kreativnošću zasenile i najsurovije idejne tvorce japanskih mučenja, pa još sve to začinjeno brojem ponavljanja od kojih mi se vrti u glavi. I taman kada pomislim da je gotovo za taj dan- nova serija vežbi, pa ko preživi. Jedva dočekam kad mi kaže: „sad još 20 minuta na traci, brzo hodanje sa usponom.“ Pa Banja Koviljača, majke mi. Ne, stvarno, osećaj rasterećenja posle napornog treninga, i tuša, ne može da se meri ni sa čim. Čak i bol upaljenih mišića daje neki poseban osećaj ponosa i užitka.

Onda „hladan tuš“. Jedan od razloga koji sam navela kao motiv za ulazak u ovaj program je problem kostima u pozorištu, koji su mi postajali sve uži.  Posle tri nedelje programa, kostim je pukao na meni. Objasnili su mi da dok sam bila mekana materijal se usecao, a sada kad su mi mišići očvrsli, tkanina puca, i da je promena vidljiva i da se ne sekiram. Hm.

Prvi od pet meseci se bliži kraju. Uskoro imamo prvo merenje i eventualno korigovanje ishrane shodno rezultatima. Trener ubica mi kaže da se ne smorim ako nema promene u kilaži, ili ako sam nedajbože dobila koje kilo, jer „mišići su teži od masnoće“ i „treba da gledaš odnos mišićne mase i masti, a ne samo kilograme“. Ja, istina, vidim pozitivne promene na svom telu, i zadovoljna sam vidljivim učinkom, ali ako vaga ne pokaže barem 2 kilograma manje, neko će dobiti ćušku ovim mojim novoustanovljenim procentom mišićne mase.

  • email Pošalji prijatelju
Oceni članak
5.00

Inicijalizacija u toku...

Prijavite se ne feed komentara Komentara (0 poslato):

ukupno: | prikazano:

Pošaljite komentar comment

  • Bold
  • Italic
  • Underline
  • Quote

Unesite kod sa slike:

Cosmo Fitnes izazov
Moje kreativno ja 2016
1. Uveče u kafiću momak koga odmeravate primeti da ga skenirate. Vi:

Cosmo ANKETA

Koja vam je omiljena poza u seksu?