Sećam se da sam, dok sam bila klinka i zaljubljivala se pet puta nedeljno, mislila da ti je za ljubljenje potrebno neko znanje, u smislu, da treba da znaš neka kao pravila, i da se svi verovatno ljube na isti fazon. Sećam se i da je po onim Bravo i sličnim teen magazinima bilo gomile saveta kako naučiti da se ljubiš...  I ja sam jako dugo bila u zabludi da ne znam da se ljubim. Verovatno je svako od nas imao te neke strahove, tipične za pubertet i doba kad se stalno preispituješ i sve bi da znaš unapred.

I onda naravno dođe vreme kada se smeješ toj smotanoj fazi svog života. Već si nekako „naučio“ da se ljubiš, jer si se zaljubljivao, možda čak i voleo, pa ti je to ljubljenje bilo sve samo ne nauka kakvom si ga nekad smatrao. Ljubljenje ti je bilo neko ludo putovanje, istraživanje, avantura, svaki put kad bi poljubio nekoga. I naravno da su ti te neke usne bile najlepše na svetu, jer kao što rekoh, u te si iste usne bio zaljubljen.

A tu gde je ljubav, tu nauke nema. I nikad je nije bilo, niti će je biti. Nema definicija, nema pravila, nema granica, a tek ne razuma.

Ubeđena sam i da je svako od nas imao taj neki prelomni trenutak u ljubljenju sa jednom (ili više osoba) kad jednostavno isključi mozak i ne razmišlja. To jednostavno ide samo od sebe. Kao neka igra... ono, ma neka ide život... ovaj, ljubljenje... čak i ako se neko loše ljubi. Svaki poljubac je nekako dobar poljubac. Uskladite se, pre ili kasnije. Sem onih baš, baaaš smotanih, mokrih i krajnikočistećih poljubaca! Svaka čast tim ljudima koji misle da je ljubljenje jednako pokušaju da nekoga progutaju ili prebroje krajnike. Njima je možda i potrebno proslediti neka osnovna načela ljubljenja, čisto da ne bi ostali bez osoba za ljubljenje.

U svakom slučaju, nema ko ne voli da se ljubi. Sa jedne strane, imamo sve one poljupce koji su zasnovani isključivo na fizičkim potrebama, i ne uključuju nikakve emocije. To nikako ne znači da takvi poljupci nisu dobri. Naprotiv, mogu da budu jako uzbudljivi, vrući, nepoznati, obećavajući (ako znate na šta mislim)... i to ih čini posebnom kategorijom.

Sa druge strane, imamo sve te divne poljupce koji su natopljeni i ugrejani emocijama, i to ih, po mom mišljenju, čini mnogo lepšim i kompleksnijim od onih prethodnih. I ne moraju da uključe dva para usana da bi bili lepi.
Pored prijateljskog poljupca u obraz, mogu biti locirani svuda redom, gde god vam padne na pamet... ili na usne... Provuče se tu i poneko čelo, pokoji nos, rupica na obrazu...

Poneka linija koja počinje od uva i spušta se niz vrat, pa izaziva žmarce koji struje telom...

Pa sve niže, preko ramena, ključne kosti.

Grudi.
Stomaka...

I sami zamislite dalje. ;)