Ali pažljivo!

Nisu sve osobe grljive. Neki jednostavno ne umeju da se grle. Ruke su im hladne, mlitave, nezainteresovane. Ne volim da grlim takve ljude. Ne zaslužuju da budu grljeni, jer nikad niti znaju niti žele da grle iskreno i od srca. Na kraju, kad su im ruke tako hladne, a pritom ne mislim na temperaturu, ko zna kakvo im je srce… koga oni mogu da priviju unutra?! Ko bi ikad i želeo da bude u hladnom zagrljaju?

A ove grljive osobe… Čekajte, nemojte dovoditi u pitanje ispravnost ove reči. Mnogo toga ne zvuči i ne deluje ispravno, ali ipak ima smisla. Nego se fokusirajte na te zagrljaje, zamislite neki, ako već nemate nekoga pored sebe koga biste već sad mogli da zagrlite…

Kad ih zagrlite i utonete tu negde, između vrata, ruku, grudi, ušiju, kose, mirisa i otkucaja srca. Grlite i slušate tih par udaha i izdaha, želeći da se vreme zamrzne i da ostanete tu gde jeste, slatko robujući tom paru ruku koji vas je privio uz tu grljivu osobu i na trenutak i deluje kao da je sve stalo… Hod u pola koraka, ljudi u pola reči, pesme na pola note… Ne, naravno da niko neće stati dok se vi grlite, ali vi ste zastali. Zastali da zagrlite.

Ih,  još kad bi vreme stalo…

Stani, sekundo prokleta! Kud ćeš? Šuš! Vrati se ovamo!!!

Ali neće, kurva, ode jedna, pa za njom i druga, i treća… kurve, kažem opet, ne čekaju nikoga.

Odoše.

A vi morate da pustite i sekunde i tog koga grlite…

Ne, ne “Do viđenja!”.

Do grljenja!