Kao tinejdžeri, obično ne umemo da se borimo sa tim famoznim leptirićima u stomaku. Štaviše, oni kao da nam nikad i ne izlaze iz stomaka, jer se zaljubljujemo pet puta dnevno, u jednu ili više osoba. A onda, kako vreme prolazi, a mi sazrevamo, te leptiriće naučimo da smeljamo, ugušimo insekticidima koje smo raznim iskustvima sami sebi stvorili kako bi se zaštitili od štete koje nam oni donose. Ako ništa drugo, bar oguglamo na sva ta golicanja njihovih krila, pošto je razum ojačao (možda prividno), pa umemo da se iskontrolišemo. Šatro, naučili smo se emotivnoj samoodbrani.

Međutim, da li zaista možemo da se kontrolišemo? I koliko je ta kontrola više samo verovanje u kontrolu nego kontrola stvarno?

Pokušavam ti ja tako danima da drugarici otvorim oči i da je nateram da shvati da se jeste zaljubila, pošto uporno odbija da u to poveruje, a onda da to sama sebi i prizna. Čitam njene mejlove i mislim u sebi blago njoj, ona se u glavi već udala za njega i odredila ime deci – svakom od petoro! Da stvar bude još gora, zaljubila se u mušku verziju nje same, koji se istim sistemom brani od ne zna ni on sam koga tj. čega.

Kad mi je rekla “Nisam zaljubljena, samo sam posesivna!” kao da mi je rekla “Nisam zaljubljena, samo sam zaljubljena!” Jer ne možeš biti posesivan u vezi nečega do čega ti nije stalo. Tačka.

Ta borilačka veština odbrane od emocija, poznata kao negiranje istih, možda može da vas odbrani od drugih, ali pošto ste u svojoj glavi i srcu sami sa sobom (plus ta osoba – ciljna tačka vaših emocija), onda se, u skladu sa tim, sa samim sobom i borite. Pitanje je samo koliko ste dugo sposobni da sami sebe šutirate u stomak (figurativno, samo da naglasim) kako biste se rešili leptirića…

Ako ste ipak ljubitelj verbalnog ubeđivanja sebe da se niste zaljubili, tim ponavljanjem sebi u bradu/sopstvenom odrazu u ogledalu/drugarici u lice kako biste sami sebi u jednom trenutku zazvučali totalno nezainteresovano za tu neku osobu, opet se svodi na isto…

Kad padne noć, sama po sebi idealna za sanjarenja, leći ćete u krevet, utonuti u jastuk, zatvoriti oči i pred očima će vam se stvoriti taj posebni lik, od koga vam srce bez izuzetka svaki put zalupa jače i sa kojim u glavi radite sve i svašta… Sram vas bilo, ne to “sve i svašta”. Mada može i to, zavisi ko šta više voli.

A šta rekoste, niste se zaljubili?