Mada, ni sama ne znam ni što sam očekivala da naiđem na išta iole približno tome, ali ono, nada poslednja umire (mada nije da sam se baš nešto ni nadala). A onda je moju razočarnost sadržajem sa početne u sekundi oduvalo oduševljenje statusom jedne prelepe i prepametne žene po imenu Nađa.

Status je bio sledeći:“Dođe momenat kad čovek odluči da bude srećan umesto pametan.“

Ma koje, nisam se oduševila, to mi je nekako slaba reč. Znam toliko sinonima za taj osećaj ali nijednim ne mogu dovoljno da dočaram baš taj – kad sam u toj rečenici pronašla sebe. Sebe i ljude koji me okružuju.

Koliko sam samo puta ispala glupa, nerazumna, detinjasta, nepromišljena, brzopleta, naivna, (dodati ovde još neki sinonim koji bi označio da sam tada glavu potpuno isključila)... Ali baš tada, kada bih mozak poput televizora utišala jednim pritiskom na dugme, bila bih nekako najsrećnija, ne bih marila ni za šta što drugi govore i jednostavno rečeno: bilo mi je lepo! Tad. U tom trenutku. I nikad se nisam pokajala, iako bi možda posle svega toga lepog naišlo i nešto ne baš tako prijatno. Ali ljudi smo, lepa sećanja uvek su jača od onih ružnih. Pa vremenom ova loša izblede, postepeno ih prekrije prašina vremena, i niko nije lud da po njima stalno kopa. Naravno, ovo ne važi za neka ekstremno loša sećanja, koja toliko bole i toliko su ružna da je za njihovo zaboravljanje potrebna čitava večnost. Ali se nadam da ko god ovo čita takva iskustva nije imao... Ako jeste, onda ove prethodne rečenice za njega i nemaju nešto mnogo smisla.

Nego, da se vratim na ove večite prepirke između srca i glave, tj. osećanja i pameti. Ta bitka, između srca i pameti, dobro je poznata svakome, pa čak i onome koji govori da je uvek hladne glave i da se takvom glavom vodi, tačnije, da ne dozvoljava da ga srce prevari. I takvi su se u sebi naslušali vrisaka i jedne i druge strane, pa onda tek doneli ispravnu odluku. Mada ne mora da znači da je ona odluka koju je glava donela uvek i ispravna. Samo tako deluje, pošto ne znam ni ja kojim rezonom je glava dobila prednost u ovakvim dilemama.

Jer da li se stvarno uvek osećamo dobro kad donesemo pametnu odluku, pustimo da prevagne razum, kada osećanja zaključamo ko zna gde i mislimo da smo time rešili problem? Da li uživamo u toj odluci kada nas nešto jede iznutra, kada nam neko nedostaje toliko da osećamo da boli, kada se nečega odreknemo jer smo mislili da tako treba, pa onda patimo za tim mnogo više nego što smo očekivali? A duboko u sebi znate da ste možda i pogrešili, jer biste onda dušu dali  za samo još jedan trenutak nepromišljenosti i gluposti, jer je sreća koju to donosi vredna toga.

Ne znam, nismo svi isti. Ima i onih koji mogu da žive sa svakom svojom odlukom, ma koliko ih ona bolela. Jer kako su potisnuli sva prethodna osećanja, tako će i tu bol za njima. I ne osuđujem takve, štaviše, svaka im čast.

Nekad bih i sama volela da sam toliko jaka da sa svakom emocijom mogu da se izborim, a da ne provodim dane nakon toga misleći kako bih tako bila najslabija ličnost i pregazila sve što sam pre odlučila.

Ali nisam, bar ne još uvek. Nisam još uvek naučila da dozirano slušam sve što mi srce kaže, pa često i idem glavom kroz zid, dok srce mudro kucka zaštićeno i privilegovano. E sad, nekad mi se isplati - ne zaradim nikakvu čvorugu, tj. taj zid nestane. A nekad baš i ne – toliko tresnem glavom, da me boli narednih x dana, pa srce ne sme ni da pisne od osećaja krivice.

I tako, kako se njih dvoje prepiru, tako se ja i ponašam. Pa sam nekad pametna i tužna, a nekad glupa i srećna.

Mada više volim kad sam glupa i srećna.

Zato se vodim onim carpe momentum iliti uhvati trenutak, uživaj u onome što je sad tu, u onoj osobi koja je tu sada, kad si srećan...

Jer život je svakako kratak, jako kratak, i kako reče jednom moj prijatelj, ni za jedan trenutak nemaš priliku da pritisneš replay.