Za ovaj tekst inspirisala me je moja imenjakinja, drugarica toliko dugim stažom našeg prijateljstva da mogu najopuštenije da je zovem sestrom. Štaviše, u našem gradu ima jedna prodavačica u semenkari koja već godinama misli da mi to i jesmo.

Elem, potegle smo jedan dan temu o probiranju, koje se odnosilo na muški rod. Jer, kako njoj, tako i meni, prilaze razorazni, i onda kad postavi ono pitanje „Pa gde me nađu, samo da mi je znati?“ bude mi  smešno, ali ubrzo to isto pitam ja nju, i tako naizmenično s vremena na vreme, a odgovora nigde, pa onda smišljamo neke nebulozne čisto da lupimo nešto. E sad, ima nekad i nekih koji nisu baš tako nasumični i odmah za odbaciti, ali im je minus taj što jednostavno ne znaju kako da ti priđu ljudski. Opisati ih kao nespretne bi možda bilo idealno, mada nekad je i gore stanje od tog. Vidiš ti, jasno ti je da mu se dopadaš, a nije ni on tebi tako asimpatičan, ali jednostavno, što više ti očekuješ da on nešto uradi, on se tako sve više povlači, i onda se sve svede na ona umarajuća ćaskanja i pitanja na koja odgovaraš čisto radi reda jer ti je žao da mu kažeš da smara, tačnije da toliko smara da odjednom i buljenje u jednu tačku u zidu (ili šta god da neko smatra najdosadnijim) deluje zanimljivije od njega.

Izgleda da se svodi na to da moraš ti da učiniš nešto da bi gospodin malo dobio na hrabrosti i načinio neki značajniji korak. Ova moja je na to rekla: “Ma šta ima mi da prilazimo, oni su valjda muškarci...“ Ali, sledeća konstatacija bila je genijalna i potpuno me je oduševila: “Jednostavno, lepe smo, može nam se!“

Pa bravo! Lepe smo i može nam se! Taj me je stav oduševio. Možda bi nekome zvučao previše prepotentno, ali po mom mišljenju, odlična je polazna tačka u građenju samopouzdanja jedne žene. Pa nego šta da smo lepe, i bolje bi im bilo da i oni toga budu svesni. Potrudi se, prijatelju, da dobiješ moju pažnju! Svaka žena je tog truda vredna, a ako muškarac misli da to nije tačno, to je samo dokaz njegovog kukavičluka. Tako je, kukavičluka! Pa imam milion primera muške straha od ženske lepote. Koliko ga privlači, toliko mu i kolena klecaju od straha. To je ono kao kad staneš na terasu pri vrhu nekog solitera, pa pogledaš ka zemlji – drhtiš od straha, ali se opet naginješ i gviriš da vidiš koliko je visoko! I stojiš tako zapanjen, dok se ili ne povučeš ili ne prevaziđeš strah.

Ma kako je lepo to rekla, može nam se... Mi možemo da budemo milosrdne, da tako kažem, pa da vam pomognemo malo u prevazilaženju tog straha. Ali ako vam ni ta pomoć prijatelja ni na šta ne ukaže, e onda se ili preispitajte ili poštedite i nas i vas uzaludnog traćenja dragocenog vremena.

Osećam, reći će mi neko ko ovo čita da sam nafurana, kako se danas, između ostalih predstavnica ove vrste, nazivaju i žene sa samopuzdanjem, svesne svojih kvaliteta i lepote. Ma neka. Eto praznog blogerskog prostora na sve strane, praznih polja za statuse na Fejsbuku, pa neka se neko ospe i po nama ženama.

Dotad, mi smo i dalje lepe! Jednostavno, može nam se!