A ko ne rzikuje, ne dobija. Naravno, ne mislim da svi treba da se kockamo i uložimo sve što imamo, ali se iskreno divim svim ljudima koji imaju petlju i žive van klišea.

Potrebna je hrabrost političarima koji žele promene , novinarima da iznesu u javnost afere ,a da ne spominjem alpiniste , kaskadere ili vozače formule koji žive za svoju strast i spremni su čak da izgube život. To su svakako ljudi koji ne podnose učmalost ,već žele avanture. Ljudi koji se bave slobodnim profesijama i nemaju stalne prihode ne žeče da budu šraf  na poslu koji lako može da se zameni i ne žele  šefa nad glavom. Apsolutna sloboda ne postoji , ali njihov izbor ima svojih prednosti .

Kada na poslu provodimo svaki dan od devet do pet , koliko tu vremena ostaje da se izrazimo na  drugi način ,za neki hobi ili kreativnost? Svi  smo manje ili više u nekom šablonu koji nam se čini jedini mogući , kuća i posao ,a uzbuđenja imamo samo posmatrajući televizijski program.

Hrabro je dati otkaz i početi sopstveni posao,osnovati firmu i krenuti od nule.Ili uzetii kredit da uložimo u nešto što nije sigurno da će se isplatiti. Koliko je nas spremno na to?

Većina trpi i u privatnom životu , ne sme da raskine vezu u kojoj se guši ili brak koji nije dobar zbog straha od samoće , komentara okoline. Bojim se da smo se pretvorili u miševe kojima je najlepše u svojoj rupi.

Mislim da se smelost može polako uvežbavati dok jednoga dana ne budemo spremni da prekinemo sa lošim stvarima i krenemo ka novim .Ako uspemo bar jednom da uradimo nešto što niko ni u snu ne bi pomislio da možemo , niti bi to očekivao baš od nas ,otvoriće se neka nova vrata i ništa više neće biti kao ranije.

Tada čemo shvatiti da je najgore živeti u strahu , jer hrabri imaju sreče.