Bio je i ostao večita i neiscrpna inspiracija za umetnike i obične ljude, jer svako od njih želi da bar jednom prošeta Jelisejskim poljima, poseti Luvr ili se popne na vrh Ajfelovog tornja.

Pariz je uvek bio prestonica noviteta, zato što je otvarao vrata svim pridošlicama koji su tražili utočište i slobodu. Pariz se nije plašio velikana koji su u njemu stvarali, iz kojeg god dela sveta došli, imao je dovoljno sjaja za sve. I upravo su za tom slobodom, duhom i inspiracijom pošli pripadnici takozvane „izgubljene generacije“.

Nakon Prvog svetskog rata grupa mladih američkih pisaca je htela da pronađe utočište od porušenog sistema vrednosti i besmisla, i preko Atlantika svoje mesto našla u Parizu, gde se stvarala nova civilizacija. Dvadesete godine 20. veka su ostavile duhovne ožiljke na sve ljude, a naročito na onu generaciju koja je u ratu odrasla i sazrela. To je spajalo ovu družinu predvođenu Ernestom Hemingvejom, Gertrudom Stajn, Skotom i Zeldom Ficdžerald, Ezrom Paund i ostalima. Tokom mladosti su preživeli strahote rata i tragali su za svojom slobodom u Gradu svetlosti.

Možda je vreme u kojem su živeli i uticalo da oslobođeni okova počnu da veći deo svog vremena provode u piću i razvratu. Još uvek nisu postojale iskristalisane vrednosti, pa je sve bilo dozvoljeno. Nije se vrednovala porodica, pa niko od njih nije tragao za ljubavlju za ceo život, već trenutnim zadovoljstvima. Klubovi, alkohol i žene su prepoznatljiv pečat „ere džeza“, ali to nije najvažnije što su oni podarili ovom svetu. Stvorili su neverovatna književna dela, koja i dan danas fasciniraju čitaoce širom planete. Ova dela govore o traganju čoveka za smislom u svetu koji je izgubio svoj put. Neka govore upravo o njihovom životu u Parizu kao Hemingvejev roman „Sunce se ponovo rađa“, kao i posthumno objavljen „Pokretni praznik“. Mnoga dela su pretvorena u filmske hitove, a možda najpoznatiji je Ficdžeraldov roman „Veliki Getsbi“, koji će nakon filma iz 1974. dobiti i novu ekranizaciju sledeće godine.

Ako želimo da saznamo iz ženskog ugla kako je bilo živeti u Parizu pored velikog pisca možemo čitati „Parisku ženu“ Pole Meklejn, koja priča priču Hemingvejeve prve žene Heldi i njenog života sa njim. Uz pomoć knjiga i filmova mi danas možemo bar delimično da doživimo energiju i život posleratnog Pariza. Možda su oni tad za sebe smatrali da su izgubljena generacija, ali za one koji su ostali posle njih, to svakako nisu, jer su stvorili neprolaznu umetnost.

I ovo nije jedini primer stvaranja novog pravca u Parizu. Mnogi su slikari, muzičari, pesnici i pre i posle njih tamo pronašli sebe, i odali ovom gradu veliko priznanje. A ako Pariz može da me čuje, hvala mu što postoji i što ovaj svet čini lepšim.