Imam jednu prepametnu mladu koleginicu. Zove se Lindsay. Amerikanka je baka i mama su joj Makedonke. Balkanska genetika – odmah mi je postala draga!  Ne samo da je vredna i pametna nego je i pravo srce od drugarice!

I eto Lindsay bila u Njujorku i donela mi dva divna poklona. Najbolju nujoršku kafu iz vema poznate prižionice i jedan divan kao trava zeleni blok na kome pise: “There are 7 days in a wek. SOMEDAY isn’t one of them” Lep blok koji može da mi služi kao podsetnik.

Malo razmislim šta to treba da znači i onda shvatim… “Živi danas i ne odlaži važne stvari u životu za neke druge dane” ….

Obožavam poklone a naročito one koji u sebi nose neku poebnu fiklozofiju koja me dirneu srce! I baš pravi poklon da me podseća da ono što želim ostvarim danas i ne odlažem za neki drugi put.

Svako od nas govori: “Jednom kad imam vremena naučiću bolje neki strani jezik, neki put ću početi da trčim, jednog dana želim da posvetim više pažnje deci i prijateljima ili roditeljima. Jednog dana ću otići u neku daleku zemlju. Moram jednog dana da sredim ormane ili jednom ću obići tetku u staračkom domu.”

A onda odjednom shvatimo da još uvek nismo usavršili strain jezik, deca odrasla, prijatelji se rasuli po svetu, roditelji ostareli a tetka umrla u staračkom domu. Ostala samo još čeznja za neko lepo I egzotično putovanje…

Vreme curi kao voda iz pocepane kese. Nekad, kad kupim trešnje na pijaci, probušim kesu na nekoliko mesta i napunim je vodom sa česme. Kroz rupe na kesi prolazi voda, baš kao i vreme u našem životu.

Imamo toliko planova, želja, snova i nada. Ne znam kako je sa Vama, moje su želje nekad velike i skoro neostvarljive a ponekad majušne i mogu da se ostvare za čas, neki planovi su veliki i skupi u svojim ostvarenjima, a za neke je potrebno samo malo vremena i volje a ipak nekako odlažem ih za neki dan, za onaj dan koji ja zovem… “jednog dana”…

Toliko sam volela da pišem, da pišem na mom maternjem jeziku a opet nemam vremena . Obaveze oko posla, dece, porodice, oko poslova u kući… I tako nikako da stignem, požalim se nekim prijateljima i shvatim da su i oni u sličnoj situaciji. Vreme prolazi a ja sve čekam nešto bolja vremena.

Onda shvatim da kao absolutni kontrolor moram da napravim neko mesto u svom kalendaru I Agendi za neke stvari koje želim da uradim…

I tako, svake dve nedelje odvojim dva tri sata za pisanje. Znam da sam daleko od brilijantnih, ali imam dovoljno prostora za popravku I popboljšanje. Neko želi da putuje, neko da nauči nešto novo. Imam kolege koji žive preko dvadeset godina u Baselu u ne govore nijednu reč nemačkog. Ne mogu to da shvatim! Svi oni kažu da će jednog dana kada imaju malo vremena nauče Nemački. Žve tako u izolaciji, bez pozorišta, lokalne politike i kulturnih dogadjaja u nekoj vrsti modernih korporetskih rezervata, a kad bolje razmislim ako učimo samo jednu novu reč svakog dana za 2 godine ćemo naučiti preko 700 reči što je i više nego dovoljno za jednu veoma solidnu konverzaciju…

I tako čekajući jedan dan, koji ne postoji ni u jednoj nedelji  propuštamo toliko lepe i važne stvari u životu. A život je čudo i prozuji za čas…

Ne znam šta je vaš plan ili o čemu maštate. Ja danas počinjem da šijem. Pa dobro neću biti konkurencija ni Karlu Lagerfeldu, ni Dolče i Gabani, ali neću više da jurim krojačice niti da molim nikoga da mi zašije rajsfišlus i podigne porub na pantalonama…

A Lindsay, moja koleginica, baš je srce, svojim lepim i pametnim poklonom me podseti da « jedan dan »  pretvorim u neki ponedeljak i petak, i tako ostvarim bar neke od želja koje godinama nosim u džepovima…