Trenutno čitam sve knjige koje je napisao Irvin Jalom. Čitala sam ih ranije kao referencije prilikom pisanja radova za vreme studija, a sada ih čitam još jedan put, sa razlikom u iskustvu i razlikom u godinama, sa nekim posebnim poštovanjem, prepoznajući neke svoje postupke i neka svoja razmišljanja u opisima u knjigama.

Irvin Jalom je po meni jedan od najvećih živih terapeuta iz oblasti psihijatrije i psihologije. Bio je profesor za Psihijatriju na čuvenom Stenford univerzitetu, a danas je terapeut i veoma poznati i cenjeni pisac koji spaja psihologiju, istoriju i filozofiju na jedan veoma fin i neobični način, dajući nam veoma praktične savete za probleme sa kojima se suočavamo u svakodnevnom životu.

Možda jedna od glavnih tema kojima se bavi jeste smrt i strah od smrti. U zavisnosti da li i koliko smo religiozni, delegiramo tu temu različitim institucijama i veri. Nekad je ignorišemo ili potiskujemo za kasnije. Ipak, nezavisno od toga koliko smo pametni, talentovani i savremeni pitanje smrti nas opterećuje i ta opsesija raste sa godinama.

Da li ste nekad čuli onu čuvenu rečenicu koju  je neki pametnjaković nekada rekao... ? 

„Samo onaj ko se nije rodio neće da umre. Svi drugi koji su se rodili, umreće – pa možda i ja?“

Ako ste stvarno iskreni, bar prema sebi, priznajte da se bar malo prepoznajete u prethodnoj rečenici.  Bila sam iznenađena činjenicom da ne samo ja nego i svi ostali ignorišu smrt, dajući sebi neku izuzetnosti, zavaravajući se

da su oni ipak drugačiji, izuzetni, različiti i da odskaču od svih drugih koji mogu biti pogođeni smrću. Nadam se da će najnovija Jalomova knjiga „Gledajući u Sunce“ da mi pomogne da prevladam strah od smrti i ako bude tako javiću se i preporučiću i Vama tu knjigu.

Za mene je ipak bilo najvažnije da shvatim da su moja razmišljanja sasvim normalna i da u tim razmišljanjima nikada nisam sama.

Možda sam okupirana ovom temom zato što sam juče čula da Suzana, moja dobra prijateljica leži u komi posle srčanog udara. Mlada, pametna, sposobna vedra i puna života. Suzana koja je letela na oblacima, radila puna energije i gledala nove ciljeve, bavila se decom, prijateljima, dobrotvornim organizacijama.

Bilo je isuviše rano za razmišlja o tome da li želi da bude na aparatima održavana u životu iako je u dubokoj komi. Koliko smo vremena provodile razmišljajući šta da kupimo za novu sezonu, koji mjuzikl da pogledamo u Londonu. Suzana i ja nikada nismo pričale o umiranju, strahu i smrti. Maštale smo o tome šta ćemo da radimo kada nam odrastu deca i gde ćemo da putujemo kad skupimo dosta para i prestanemo da radimo.

Suzana neće ostariti. Clive, Sara i Met će morati da donesu odluku o isključivanju aparata koji Suzanu održavaju u životu. Napisala sam im lepo i iskreno pismo kao podršku i trudiću se da im se nađem .... Oni će najverovatnije morati da donesu odluku i o tome da li će Suzanini organi da budu donirani pacijentima koji čekaju na transplantaciju. Suzana je rođena u Juznoj Africi. Živela je u nekoliko zemalja i poslednjih desetak godina živi sa porodicom u Londonu. Da li je želela da bude sahranjena u Engleskoj? Da li je možda želela da bude spaljena i da se njena urna odnesi u Afriku? Koliko će teško biti Clivu i deci da donesu sve te veoma važne i velike odluke bez Suzaninog učešća?!

Strašno sam tužna. Najviše zbog nje, jer je sve prošlo za nju. Zbog dece i Cliva. Zbog toga što gubim još jednu dobru prijateljicu. Divni momenti našeg druženja ostaće uvek u mom sećanju i sećanju svih koji smo je  voleli. Opterećuje me i ono što smo propustile. Opterećuje me to što nikada nismo razgovarale i o ovako teškim odlukama i trenucima koji su nezaobilazni za sve nas. Danas ću reći deci i mužu da ne želim da budem održavana u život aparatima, ako sam u dubokoj komi. Neka to bude moja želja, a ne odluka mojih najbližih. Možda bih mogla da napravim i dokument i popunim podatke o donaciji organa. Divan je osećaj ako znamo da je naš zadnji postupak produžio nečiji život. Iskoristiću prvu priliku kada budem sa bliskim prijateljima da im kažem da sam razmišljala o tome šta želim da urade kada me više ne bude bilo,  jer ko zna, može da se desi i meni da jednog dana umrem.

Provodimo toliko vremena birajući mesto gde ćemo da odemo nedelju dana na odmor, koji auto ćemo kupiti, a da ne govorim o tome koliko vremena provodimo ispred ormana sa garderobom i cipelama.  Izađimo iz zone komfora i budimo smeli pa donesimo i neprijatno važne odluke o životu , samosvesno i samoodgovorno, štedeći one koji su nam dragi i koje volimo u takvim - ionako teškim trenucima.