Najmoćnija žena na svetu – je trenutno Angela Merkel. Između mene i nje su svetovi, a opet nekako imam izvesnu dozu simpatije za Andži, kako je svi zovemo od milja. Da bi nam ljudi bili simpatični potrebno je pronaći nešto zajedničko. A mene i Angelu povezuje pionirska marama, jaka društveno kolektivna odgovornost koja po meni igra veoma važnu ulogu u razvoju emocionlane inteligencije i neka vrsta skromnosti koja je nekako karakteristična za decu odraslu u socijalizmu.

Kada razmislim malo bolje sve te socijalističke karakteristike su u svari najjače strane pametnice Angele, koja mi je sve simpatičnija. Moćna nemačka kancelarka koju često pominjem a naročito kada se nađem u situaciji da donesem neku tešku i odgovornu odluku. Pa se onda pitam, ako bih zamislila večeru na koju bih pozvala Angelu Merkel i pitala je za savet, šta bi mi ona posavetovala?

Ma nemojte da se smejete, toliko puta su mi ti virtuelni zamišljeni saveti spasili odluku. Ja ljutica samo iz male frke napravim  još veću, a onda pomislim, kako to radi Angela ? Kako velika odgovornost i kako hladnokrvno i analitičko razmišljanje! Možda zbog svoje ljubavi prema fizici, prirodnim naukama i analitičkom razmišljanju, tek Angela se uspešno bori i opstaje na vrhu, muškarcima rezervisanog političkog parketa. I kako samo uspeva da se otkači svih katastrofalnih slučajeva. Zato je zovu i Teflonska kancelarka. Ako nešto ne de kako treba veoma brzo se nađe krivac, i biva strahovito kažnjen. Očekuje apsolutno lojalnost, a njena lojalnost prestaje onog trenutka kada se kritika zalepi za nju. Možemo do sutra da diskutujemo o tome da li je to dobro i solidarno, ili nije, tek samo da se razumemo – funkcioniše fenomenalno.

I onda - povlačim paralelu između Angele i jedne druge veoma moćne političarke: Hilari Klinton. Hilari je odrasla u Americi, završila je elitne univerzitete i udala se za čoveka sa kojim je godinama igrala veliku ulogu u politici jedne od najmoćnijih zemalja prošlog veka. Da, sasvim svesno kažem prošlog veka, duboko ubeđena da je imperijalistička snaga i moć Amerike dostigla zenit i opada od početka 21. veka.

Prelistavam novine i shvatam da ovih dana Hilari objavljuje svoju novu biografiju koja se zove: „Teške, ili Velike Odluke“. I svi već špekuliraju o tome da li je to početak nove predsedničke kampanje bivše prve žene Amerike i bivše ministarke spoljnih poslova. Ako je tako, nema boljeg početka nove kampanje, ako nije, varam se u svojim predviđanjima!

Ima raznih predviđanja: Neke špekulacije govore o tome da se ona priprema za izbor novog predsednika kao ponovna kandidatkinja, neki koji govore da je njeno zdravlje već narušeno i  smatraju da su sve te javne egzibicije samo deo propagandne mašinerije i da Hilari u stvari već radi na kampanji za kandidaturu svoje ćerke Čelsi.

Ja ne verujem u ovu drugu špekulaciju. Čelsi je manje ambiciozna i manje harizmatična od moćne mame, i ne znam koliko je motivisana da prati bolesne ambicije svoje moću opsednute majke.

Kada je Hilari pre nekoliko godina kandidovala na izboru za predsednika Amerike, bila sam veoma uzbuđena i pratila sam sa velikim interesovanjem njenu kandidaturu. Bila sam mlađa, naivnija i manje sam poznavala i pratila svetsku politiku. Pomalo razočarana što konačno na mesto predsednika Amerike nije izabrana žena ipak sam nekako lakšeg srca prihvatila izbor Obame, etničke manjine, crnog predsednika. I onda sam iz dana u dan sve vide razočarana njegovom politikom kako unutrašnjom, tako i spoljašnjom.

Zašto Hilari nije uspela? I pored toga što je imala fenomenalno okruženje, tim najiskusnijih pomoćnika, brdo para i fantastičan lobi.

Ako posmatram sve to kao psiholog sa malo intuicije, mislim da je razlog njenog neuspeha u stvari bila njena opsesija vladavinom, želela je da bude moćna, da bude ravna svom suprugu. Opsednuta vladavinom i opsednuta vođstvom propustila je da bude autentična, i emfatična i tako i pored svih ostalih super ideja nije uspela da opčini i oduševi birače. Koliko žena birača je želelo da sledeći predsednik bude žena? Prilično, veliki broj….

Dva primera, iz naših života, dve priče nama poznate, a ima toliko mnogo sličnih primera u životima svih nas. Svako od nas je ponekad opsednut mišlju da bude moćan, da u rukama nosi cepter vladaoca, vođe - da njegova bude zadnja. Koliko nas u stvari čini srećnima i ispunjenima ako sa takvom mračnošću hrlimo svojim ciljevima? Toliko često shvatam da je kod velikog broja bezuspešnih pokušaja da se nešto ostvari baš to razlog – ta opsesija da budemo moćne, i to naročito kod nas žena. Pokušavamo da budemo orijentisane uspehom i zaboravljamo koliko je važna autentičnost i empatija da bismo bili uspešni.

Ako nešto nenormalno mnogo želimo, možda je važno da se pitamo – Zbog čega nam je to toliko važno? Zašto će taj uspeh promeniti naš život i da li će od nas napraviti bolje ljude? Koliko želimo da uspemo? I na šta smo spremni da bi bili uspešni?

Neću da budem zlica, neću da razmišljam o tome da me kandidatura Hilari Klinton podseća na „Žal za mladost“! Žal za propuštenim privatnim životom, za tolerancijom koju je pokazala i koja se možda kosila sa njenim vrednostima, tolerancijom poput eskapada koje joj je priređivao muž godinama i preko kojih je prelazila u malograđanskoj želji da opstane na vrhu. Ako bih mogla, poručila bih joj da nauči nešto od Angele Merkel. Ona je čini mi se uspela da ostane svoja, ambiciozna, pametna, analitična i kompromisna. Iz svake afere je izlazila snažnija, a breme na Hilarinim leđima je bivalo je sve veće i zaleđeni osmeh sve kameniji. Opsednuta da će joj moć vratiti sve propušteno gubi još uvek dan za danom, a vreme teče…

Zato što sam žena i zato što želim da  podržim ženu, ako odluči da stvarno uđe u kampanju za kandidaturu nove predsednice Amerike, želim joj da bude više svoja, više empatična i autentična, time će joj šanse biti veće da uspe u ostvarenju svojih ciljeva… a opsesija moći ipak ostaje.

Sa dve veoma moćne žene na dve strane sveta verovatno da bi politički podijum dobio jedan sasvim novi izgled.

Devojke, samo napred! I pored svih kritika sam na Vašoj strani. Izbor jedne žene je u svakom slučaju bolji od izbora trećerazrednih glumaca, raznih tipova ludaka koji na demokratski ili manje demokratski način dođu na vlast… i ostaju dugo jer opsesija moći nije samo karakteristična za žene.