Ma žašto da ne? Život je i onako prekratak i ispunjen preprekama, i zato sam ja odlučila da svom mužu to svetsko prvenstvo u fudbalu učinim nezaboravnim.

Moje prijateljice i ja smo uodlučile da budemo slatke ljupke i usredsredljive ribe.  I zato ćemo se pridržavati nepisanih pravila:

Dozvoliti muškarcima da budu zvezde kada je u pitanju tema fudbal. Osim hladnog piva u omiljenoj krigli, i dobrih grickalica ne mešati se mnogo i ne pokušavati da im solimo pamet kada su u pitanju golovi, fauli, igrači i crveni kartoni.

Sa divljenjem posmaramo muškarce kada se uneseni u detalje poistivećuju sa Šakirijem, Rolandinom, ili nesrećnim Riberijom koji je u zadnjem trenutku zbog povrede ostao kod kuće! JA se vec njisem u ritmu Nossa, Nossa... Mihaela Tela... i muzika mi ostaje zauvek u usima... „Nossa, Nossa, Assim você me mata…”

Ma nisam ja glupiča: Evo dva tri podatka za koje mogu da garantujem da ih veliki broj muškaraca ne zna o fudbalu i o Brazliu: U sred područja Amazona je napravljen stadion u Manaosu Amazonska Arena za 20,000 posetioca. Kada prođe turnir lokalni klubovi mogu napuniti stadion sa 447 posetilaca u proseku. U Brazilu nema zebri ali „zebra“ se kao reč upotrebljava za nerešeni rezultat u fudbalu. Brazilci su poznati fudbaleri i Norveška je jedina reprezentacija koja nije nikada izgubila meč protiv Brazila. I još jedna interesantna stvar o fudbalu za koju sam čula je da je 1940. godine fudbalski klub Paraibe pobedio sa 0.5:0. Prilikom jednog jedanasterca pukla je lopta i unutrasnjost lopte ispunjena vazduhom je uletela u mrežu, a kožni deo ostao ispreg gola. Sudija je presudio 0.5 gola što je veoma interesantan presedan u fudbalu.

Ma neću da se pravim važna i da budem muškobanjasta, fudbal i sve oko fudbala ostavljam muškarcima. Zadnjih nedelja koristim priliku da saznam jos nešto više o Brazilu. Ne samo magična Glava Šećera i Isusova figura, zgodne brazilke, Brazil je pun interesantnih podataka za koje sam saznala i želim da ih podelim sa Vama. A u pozadini još uvek zvuci pesme ... Nossa, Nossa ...

Kao biologa me je oduvek fascinirala različitost i bogatsvo biljnih i životinjskih vrsta. Preko 20 procenata različitih biljnih i životinjskiv vrsta zivi u Brazilu. Na jednom ostrvu Queimanda Grande 33 Kilometara južno od Brazilske obale, a koje se popularno zove i ostrvo zmija ili ostrvao Lanze Otera, je najgušće naseljeno zmijama i ja stvarno ne bih želela da se nadjem na tom ostvu…. A opet s druge strane u jednoj laguni na jugu Brazila delfini pomažu lokalnim ribarima prilikom ribarenja: oni teraju ribe u mreže i tako pomažu ribarima da dodju do boljeg ulova.

Ne samo da su različiti i raznovrsni, Brazilci i Brazilke su opsednuti lepotom i često se podvrgavaju hirurškim intervencijama. 2008 godine je jedna klinika u Riju ponudila siromašnim ljudima besplatne operacijeu i u beskonačno dugačkim redovima su stanovnici Favela čekali satima da dođu na red za neku intervenciju ili botox tretman koji su radili student medicine. S druge strane solarijumi su zabranjeni u Brazilu! A i šta će im solarijumi kada je vreme predivno i imaju toliko sunčanih dana. A i populacija Brazila je veoma mlada i prosečna starost je samo 29 godina. Mladi, i lepi, a i različiti. Ružan i tužan podatak je da preko 300 homoseksualaca izgubi život što je posledica seksualne netrpeljivosti u Brazilu.

Brazilci obožavaju zabavu: veoma čuveni su Brazilski karnevali. Tada se najsiromašniji na trenutak preobražavaju u princeze i prinčeve, a bogataši u obične narodne ljude i svi zajedno uživaju u pesmi i igri sve do zore. A peva se uglavnom na portugalskom, koji je maternji jezik. Ipak preko 1.5 miliona Brazilaca govori Nemački kao matenji jezik i to uglavnom u delu Brazila Espirito Santo.

I dok muškarci gledaju fudbalske utakmice ako ne želimo da im se pridružimo vreme je da se posvetimo literaturi najpoznatijeg Brazilskog pisca Paula Koelja. Znam da vam je poznat po veoma lepim knjigama prevedenim na mnoge jezike, ali sam dok sam se raspitivala o Brazilu saznala da su ga kao mladog roditelji dali u jednu psihijartisju kliniku gde je proveo jedno vreme. Na sreću uspeo je da se izvuče odatle i na sreću možemo da uživamo u njegovim divnim knjigama. Ja volim Paula, ali mi je lično još draži čuveni Brazilski muzičar Carlos Jobim. Prvi disk sa predivnom samba muzikom Bossa Novom sam kupila u Njujorku, a kada sam sletela na Aerodrom u Rio de Žanejru shvatila sam da je taj aerodrom dobio ime u njegovu čast.

Brazilci su pogođeni socijalnim problemima i nisu baš apsoluno srećni fudbalskim prvenstvom i događajima oko fudbala. Farvele su pune kriminalaca, zatvori takođe, jedan oblik resocijalizacije zatvorenika je na primer da za vreme odsluženja kazne imaju prilike da nauče da štrikaju. I tako štrikajući za nacionalne dizajnere mogu da smanje svoje kazne zatvora. S jedne strane kriminilitet Favela, s druge oronule vile barona kafe... a Brazilci nezadovoljni politickom situacijom dva puta su kandidovali kao svoje predstavnike životonje. Za izbor gradonačelnika jednog nosoroga Kakareka 1958. godine i 1988. kao jedan od 12 bio je jedan šimpanza, sa motom: „Birajte majmuna, dobićete majmuna“!

Šala na stranu, svi se nadamo da će ovo svetsko prvenstvo u Brazilu proći bez velikih protesta i štrajkova. Svako na svoj način pokušava da skrene pažnju na socijalnu neejdnakost u Brazilu, a jedan od simpaticnijih pokušaja je grafit poznatog uličnog umetnika Paula Ita, koji je nacrtao poznau sliku sa malim dečakom koji plače, a na tanjiru gladnog uplakanog dečaka je fudbalska lopta umesto hrane. Ta slika je naišla na mnogo simpatije postala je čuvena na svim društvenim mrežama.  Mnogi stanovnici Brazila su zeleli da ogromne pare koje su se odlile u budžet za organiziju fudbalsog prevenstva ode u neke pametinije socijalne projekte.

A Brzil je zemlja sa puno razlika: s jedne strane plaže pune prelepih lepotica sa botoks špricevima i silikonskim grudima, sa druge strane tradicionalni obredi u plemenima domorodaca kada se dečacima navlače rukavice sa stotinama mrava. Ako žele da budu pravi odrasli muskarci treba da izdrže desetak minuta besomučne ujede mrava i ne pokazu bol i patnju.

Pa šta je u poređenju sa tom patnjom, patnja nas žena da preživimo ovih nekoliko nedelja fudbala? Dozvolimo muškaricima da uživaju u fudbalu, a mi ako su nam utakmice dosadne hajde da naučimo neki korak Sambe uz Kajpirinju, jer Brazil i pored fudbala i čuvenih fudbalera ima još toliko neotkrivenih intersantnih strana koje čekaju da budu otkivene.

Ovog leta za sve nas: Brazil, Brazil - fudbal, samba i kajpirinja! I naravno Michael Telo sa Nossa, Nossa....