Posmatram mlade devojke oko sebe - sve, ma dobro ne baš sve ali 90%  imaju dugačke i ravne kose, toliko ispeglane da vremenom izgore, pa ako su smeđe i požute ! Imaju veštačke debele nokte i previše šminke.
Ponekad pogledam i svoju ćerku onako kritično, majčinski, sa strane i budem veoma srećna ako nije baš 100% u toj kategoriji… Moja generacija je obožavala da bude izuzetna u izgledu, oblačenju. Mi smo umali drugi poblem.

Sve cipele su skoro izgladele isto, bilo ih je samo u braon ili crnoj bolji. Ako bismo ih negde pronašli u crvenoj ili beloj, e to je već bio uspeh…

Isto tako farmerice, Super Rifle i Svingerice, sve ostalo je bilo veoma teško naći. Po neki srećnik je posedavao i Leviske. A onda su došle starke, crne pa bele i onda crvene…

I nekako smo preživeli i odrasli i bez mobilnih telefona i smart phona.

A sada sve nekako uniformno kao nekada u Kini ili nekadašnjim, drugim komunističkim zemljama, svi vole da izgledaju isto i nekako se gubi različitost, izuzetnost. 

Tako razmišljam o promenama, najveća je cyber zavisnosti.

Selfimanija – nova bolest koja ima za dijagnozu da svi luduju za samoslikanjem ili selfijima. To ide toliko daleko da su i javne ličnosti počele da se slikaju svojim mobilnim telefonima i onda stavljaju slike po društvenim mrežama i platformama. Šta je razlog? U nama skriveni narcizam, potreba da svoje intimne trenutke podellimo sa ostalim delom sveta ili dosada ? Koliko smo dobili « Lajkova » ?  Ako mene pitate jedini pravi način da izbegnemo tu « selfimaniju » je da ignorišemo društvenu mrežu…

Shoping online: Ma jeste li čuli za Ali i Zalando? Sediš sam u stanu pred kompjuterom i suludo naručijes cipele, nepotrebnu odeću, nove tehnološke igračkice…  svako čuči sam za sebe u sobi  i naručuje preko platformi a mogu da Vam kažem da je bilo tako lepo nekada ići u kupovine sa drugaricama.

Nekad smo mi iz provincije odlazili u Beograd i u komislionima kupovali izuzetne stvari, a onda obavezan odlazak za Trst, dva tri puta godišnje, po extra cipele i farmerice. To je bilo izuzetno. Danas sediš pred kompjuterom i naručuješ kao lud brdo nepotrebnih stvari, koje plaćas kreditnom karticom i otplaćuješ mesecima… Ma da, stvarno je cool nekad naručiti nešto izuzetno, ali pokušajte da se prisilite i pozovete prijateljicu, izađete u pravu kupovinu, i kada se umorite popijete kapućino sedeći u omiljenom kafiću… i shvatićete, uzivanje je neuporedivo.

A onda takozvani Blue Monday: Ponedeljkom posle bančenja i nezaboravnog vikenda prvi sati na poslu se provode tako što se pročešljaju sve duštvene mreže i pregledaju sve slike ili selfiji, dodaju lajkovi i popije peta kafa posle neprospavanog vikenda…

Pokušajte ta bančenja po splavovima i klubovima sa trećerazrednim interpretatorima da bar po neki put zameninite odlaskom u prirodu, planinarenje sa prijateljima, šetnjom pored jezera. Na posao ćete  stići u ponedeljak vedri i veseli  sa puno energuje i sa puno novih ideja…

Samo se nadam ako odlučite da odete na planinarenje ne padnete u depresivni takozvani FOMO, Fear of missing out ili strah za propuštenim: Među mladima vlada veliki strah da ne propuste važan događaj, i shvate da ih nema na slikama važnih žurki… nekad je bilo važno biti izuzetan i odlučiti gde ćeš se pojaviti, a gde ti nije mesto. Danas je važno biti deo masovnog egzibicionizma i nikako ne propustiti događanja i prisutnost na društvenim mrežama. Budite master svojih prioriteta i ne dozvolite da drugi, makar i na društvenim mrežama budu vlasnici vašeg sobodnog vremena.

Ako ne budete dovoljno pametni lako vam se može desiti da kao deo opšte zavisnosti budete i žrtva Cyber Mobinga. Ako ste dovoljno slabi i uplašeni da Vam se tako nešto ne desi, lako ćete postati Cyber Bitch! Cyber Bitch je biti kao i svi ostali - biti deo mase. Izgubiti individualnu izuzetnost i istovremeno se uvući i skloniti i postati deo mase… neću da govorim o tome koliko je opasno izgubiti individualnost, izuzetnost i kakve posledece mogu da Vas očekuju ako krenete tim putem…

I još gore je ako postanete žrtva Cyber Stalkinga i neko vas anonimno prati na društvenim mrežama…

Ako ste beznadežni slučaj polako počinjete da gubite granicu između realnog života i života u društvenim mrežama.

U moje vreme, a ja stvarn nisam neki stogodišnji metuzalem, smo imali po nekoliko prijatelja, neki i po dvadesetak. Naša deca a i mi sada imamo i po 500 prijatelja na društvenim mrežama. Kakav je koncept tih prijateljstava? Kakav kvalitet?

O kvalitetu druženja nećemo da polemišemo ovog puta…

Moderne tehnologije i napredak komunikacije niko ne želi da vrati unazad, ali pokušajte da provedete bar jedan dan nedeljno sa pravim, a ne Cyber prijateljima. Pokušajte da pronašete balans izmedju Cyber života i pravog života sa svom izuzetnošću i autencitetom.

Jao već sedim i pišem čitavu večnost…. Ko zna šta sam već propustila na društvenoj mreži….

Ćao i vidimo se na Facebook u  i molim Vas lajkujte me i pitajte me da Vam budem prijateljica….jer niko nije 100% imun na ove nove bolesti…. Pa ni mi experti!