Sedim i srkućem kafu. Moja jedina dilema je da li da za posao obučem tamno plavi kostim ili crnu haljinu i mantil, i kada da krenem na posao da bih izbegla gužvu…

Onda me gricne savest, gricne me, lecne me nešto u stomaku. Uključim jutarnji program i shvatim da na svim pogramima glavna tema postaju polave u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj.

Gomile reportera koji možda po prvi put odlaze za Srbiju i izvestavaju o prirodnoj katastrofi - polavi. Isuviše mladi da bi mogli da imaju iskustvo sa terana od pre dvadesetak godina, kada su njihovi očevi ili majke izveštavali sa ratišta.

Osećam se tako privilegovano i tužno, kao i uvek kada se tako nešto negde desi, a uvek se dešava, svakog dana. Danas je to Srbija, juče je bila Sirija, pre nekoliko dana Turska sa zakopanim rudarima, pre nekoliko nedelja je potopljena skela sa đacima. Na televizijskim programima tada na brzinu saznamo sve o tom regionu i osetimo srašnu empatiju sa narodim iz tog kraja. Postajemo solidarni. Dajemo dobrovoljne priloge, na društvenim mrezama lajkujemo priloge i negde duboko, duboko u duši smo zahvalni što to nije pogodilo nas…

Ja imam suvo dvoriste prepuno cveća, privatnog baštovana koji kosi travu i pijem kafu iz najsavršenije kafe mašine gde jedna kapsula košta više od 100 dinara. Lako je meni! Lako je meni ali ne ostajem ravnodušna oko onoga što se dogadja oko nas.  Na ekranu je dečak koji je u vodi do ispod ramena a iznad glave drži malog psa! Opet mislim o solidarnosti i kako je njegovo srce veliko.

Ma već smo u subotu odneli puno stvari i obuće, i kamioni su to već odvezli za Srbiju, Bosnu i Hrvatsku. I već diskutujemo o tome da li je bolje da skupimo novac i damo nekom lično da obnovi srušenu kuću ili da se priključimo nekom većem projektu. Solidarnost je ogromna. Švajcarska je već otvorila broj žiro računa i mislim da se već skuplja novac. Pomalo sam iznenađena da me je samo trojica kolega sa posla pitalo da li je moja porodica pogođena poplavama, a znam da je bar 75% ljudi iz moje okoline već uplatilo novac na taj žiro račun. Pa eto, postoje različite vrste solidarnosti.

Posle dve godine me je pozvala telefonom i koleginica iz moje firme koja je promenila posao i pitala me je da joj javim ako se organizuje neka dobrotvorna manifestacija.

Pokušavamo da se organizujemo i napravmo neku dobrotvornu manifestaciju. Govorimo o tome da li je dobro da se traži određena količina novca, po osobi 30.000 dinara? Koliko ko može i hoće da da? Pitam se da li solidarnost može da bude dovoljno velika?… moja osećanja su veoma pomešana jer sam i besna kad shvatim da su poplave prouzrokovale i pomeranje postavljenih mina… Te iste zemlje koje nam daju humanitarne pomoći su nam zagorčavale život pre dvadesetak godina, bombardovanjem i raznim kolateralnimm nesrećama.

Solidarnost… biće potrebna i kad se voda povuče, kada se pojave bolesti, kada shvatimo da nam je žetva uništena i kada treba da se obnavlja stočni fond. Neko je juče napisao na društvenim mrežama ispod tužne slike na kojoj čovek iznosi dve bebe iz srušene kuće: “Ljudi, ne treba mi “lajk,” objavite ovo da ljudi vide i ako mogu da nam pomonu… “

Solidarnost: Osećaj da si privilegovan i potreba da finansijski, emotivno i moralno podržati one koji su pogođeni, u ovom slučaju, prirodnom nepogodom. Bez profiliranja, bez političkih mahinacija, jednostavno da budemo ljudi…

Solidarnost: Zašto da solidarnost ne postane osnova naših životnih vrednosti i bez toga da se negde dogodi katastrofa. Da budemo politički, socijalno, ekološki i ekonomski više solidarni u svakodnevnom životu.
Možda je baš ova katastrofa opomena za sve nas da o solidarnosti razmišljamo prilikom donošenja svih odluka i kada nam voda nije pred vratima.

Danas imam sreće da mi je jedini problem da odlučim da li teget kostim ili crna haljina, a sutra je novi dan…  Spakovaću haljinu i odneću je kada budem odnosila stvari i namirnice koje se ponovo skupljaju. I umesto da kupim nove cipele, povećaću donaciju, zahvalna što sam ovog puta u mogućnosti da dam, a nisam primorana da prihvatim pomoć. Pa da li je to solidarnost ili sreća….?