Šta je najvažnije u životu? Kako to pitanje postaje ambivalentno kada nam se nešto nepredvidivo desi u životu, ili kada nas nešto lupi. Tek kada smo tužni setimo se svih onih srećnih trenutaka iz prošlosti koje smo prihvatali sa nekom ravnodušnošću, kao da je to najnormalnije na svetu.

Tek kada mije prijateljica javila da ima rak dojke shvatila sam koliko sam srećna jer sam zdrava...

Kada sam čula da je Dželetu umro otac shvatila sam da nije najgore na svetu to što svake subote idem sa mamom na kafu iako bih ponekad radije odspavala. Prestala sam da se ljutim što me budi rano jer sam shvatila koliko sam srećna jer je još živa i zdrava. Nerviram se ponekad zbog nekih gluposti na poslu a onda shvatim kolika je privilegija svakog meseca redovno primiti platu, u svakom trenutku imati struju i vodu, i pun frižider hrane. Gledam reportažu na televiziji iz Sirije i shvatam koliko ljudi živi u izbegličkim logorima.

Zar je stvarno uvek potrebno da nas život lupi i išamara da bi uživali u trenucima sreće koji su već prošli?

Da se vratim na Katju iz Sao Paola, moju koleginicu iz Brazila. Dok sam čitala njen mail i njena razmišljanja o predstojećoj operaciji i hemoterapiji i zračenju, shvatila sam da je tužno što neko treba da se razboli, da bi shvatili šta je život i kako je krhk i lomljiv! Odjednom počinjemo da uživamo u malim stvarima iz svakodnevice. I neke stvari na koje smo gledali kao obavezu postaju privilegija. Odlazak na posao, sastanci i obaveze u kući.

Da li stvarno moramo da doživimo nešto neprijatno, da bi sa zahvalnošću gledali ono što imamo?

Na facebooku mije poslala drugarica divnu priču o tome kako je desetak prijateljica odlučilo da obrije glavu kao znak podrške drugarici koja je dobila rak dojke! Svi su lajkovali, i ja. Onda sam čula to za Katju.

Možda bismo trebali da pružamo podrške svojim prijateljicama pre nego što saznaju svoju dijagnozu?

Setila sam se da sam Katiju upoznala pre šest godina. Imale smo isti posao u Globalnom timu. Ja sam odgovorna za Basel a ona za Sao Paolo. Mnogo joj se svidjala moja ogrlica od „Dve Šmizle“ koju sam kupila u Beogradu.

Jao, koliko sam se mučila da prevedem „Dve Šmizle“ na engleski. Nisam našla izraz pa sam samo prevela opis i to kao osobu ženskog pola, gradskog tipa, neodređenih godina. Odlikuje se lepim ponašanjem, finim vaspitanjem, negovanim izgledom, vanserijskim šarmom. Šmizla retko psuje, još ređe pije pivo iz flaše, sklona je umetnosti, extravaganta i glavni fokus ogovaranja zavidnih devojaka i sujetnim muškaraca. Jao kako smo se smejale. A onda sam kada sam sledeći put bila u Beogradu kupila i poslala Katji jednu ogrlicu.

Napisala sam joj da je na putu da bude šmizla i da joj samo fale silikoni u grudima. Opet smo se smejale. A onda mi je Katja u sledećem mailu napisala, vidi Snegy, sada ću imati i silikone i biću kao „Beogradska Šmizla“...

I opet smo se zajedno smejale. Katiju očekuje operacija, pa terapije, ali smo svi uz nju, da je podržimo utešimo i da se i dalje zajedno smejemo. I onda kada nas neko pita da li ste srećne da malo promislimo i kažemo : “Ma naravno DA”.