Ova priča počinje kao bajka.

Bila jednom jedna devojka… dobre duše, nežna, vesela, požrtvovana i jaka. Daćemo joj ime Srna. Mnogo je volela da se druži. Bila je veoma komunikativna. Jednog dana upoznala je curicu njenih godina, krupnih očiju i širokog osmeha. Od toga dana bile su nerazdvojne. Družile su se i volele kao da se ceo život znaju. Vreme je prolazilo, sakupljale su uspomene, i dobre i loše, čuvale su nadu i veru za bolju budućnost držeći se za ruke kada nešto nije bilo u redu. Radost i osmehe sakrivale su u pletenu korpicu za koju su samo one znale gde se nalazi. Suze su spajale sa rekom, gde ih je bistra voda uvek dobro pročistila. Znale su da se nose sa lošim stvarima. Znale su da uživaju u dobrim. Ali, u svaki odnos treba ulagati. Ljubav se gaji. Čuva. Ne iskorišćava. Posle svega, Srna je samo sebi rekla:”Zar opet? Dokle ću biti budala? Jednom budala, budala zauvek”, prekrivši lice šakama ne želeći nikoga da vidi. Zapitala se da li njena dobrota ima smisla.

Dobar čovek ne želi da izda dobrog čoveka. Dobar čovek ne želi da izda nikoga. Ali zašto to na kraju uradi? Jer, dođu dani kada moraš odrediti prioritete, kada moraš graditi nešto svoje,… a tada gledaš samo sebe. Tako to beše, a ni danas to ne razumem. Ne mora tako. Može drugačije. Nije sreća ako je gradite tako što gazite preko drugih ljudi. Nije sreća ako se toj sreći samo radujete vi. Sreća dođe i ostane ako znate da je čuvate. Sreća dođe da ostane, ako ste je na pošten način pozvali. U suprotnom ide, beži. Jer sreća je najveći osmeh našeg srca. A znate da srce nikada ne laže. Ova priča počela je kao bajka, ali tako se nije završila. Neke stvari izgube vrednost jer mislite da ste pronašli nešto veće, bolje, a ustvari je samo drugačije.

Znate, dobri ljudi će uvek verovati da postoji još dobrih ljudi na svetu. U gradu. U njihovoj blizini. Bez obzira na sve, verujmo u dobre ljude.  Kada vas neko za koga biste kako kažu i „ruku u vatru stavili“ da vas neće izdati ipak razočara, kako se osećate? Loše, naravno. Koliko loše? Da li se ruši svet oko vas? O da. Ali i sve zavisi ko vas je razočarao. Koliko ste iznenađeni, povređeni, izdani. Ali ako biste ruku na vatru za nekog stavili, onda vas svejedno boli. Itekako boli. Zapitate li se šta se desilo tim ljudima? Zašto su uradili nešto što će vas povrediti, zaboleti, odbiti? A toliko toga dobrog ste za njih uradili i uvek pazili da im bude lepo koliko i vama. Neki to urade svesno, neki nesvesno. Svejedno, boli. Postanete li pesimista u sekundi? Pomislite li da ste sami sebi prepušteni i da nikom ne možete verovati? A kada prođe bes, uvek možete naći u vašem životu nekoga – ko je vredan svega i ko vas neće nikada izdati. Nekom je to majka, otac, sestra, baba ili deda, a najsrećniji je onaj koji i pored neke od tih osoba ima i jednog prijatelja, za kojeg zna da ga nikada neće izdati. „Nikada“ ? Uhh... Nekada postoji. Nikada – ne. Odakle znamo da se nešto neće desiti nikada? Koliku god sigurnost da imamo, ne možemo znati. Sigurnost može da bude poljuljana, ali vera ne. Vera u dobre ljude. U iskrene i poštene. Vera da će pored vas biti ljudi koji zaslužuju vašu pažnju i ljubav. Ljudi koji vam osmehom vrate osmeh, koji vam jak zagrljaj vrate još jačim. One za koje će vam srce reći “Ne brini, uživaj”, jer srce nikad ne laže.

I tako se priča vrti u krug. Vi verujete, pa ispadnete budala. Pa opet verujete, pa ste opet budala. Ali i to će stati. Nećete se o isti kamen uvek spoticati. Kamen k’o kamen, zapneš, padneš, ustaneš. Ali se zato čuvajte stena. One su opasne, kad padnu na vas, nema ustajanja.