Dođe ta godina kada ne znate šta hoćete, kada vam ništa ne odgovara, kada biste sve odjednom. Nekom godina, nekom mesec, nedelja, a nekom i dan. Kad traje jedan dan, to je lako prevazići. Ali godinu... nije.

Oduvek sam znala šta hoću. Znala sam čime želim da se bavim, kakvog muškarca pored sebe želim, kakve prijatelje zaslužujem i šta očekujem od sebe u nekom budućem periodu. Kod mene je sve to cakum-pakum u glavi. Bilo.
Volim da planiram. Kažite šta hoćete, ali tako idem putem kojim želim. Uvek imam rezervni plan, nekad dva, ili tri. Na kraju, uvek nešto ispadne kako sam želela. Ne, ne pomislite da je to samo jer sam isplanirala i imala druge opcije. Upornost tu igra glavnu ulogu. Upornost mi je ostvarila želje. Neke želje. Na neke sam se zaustavila. Zašto?

Ne pitajte me zašto, ne znam ni sama. Pretpostavljam jer nisam bila sigurna da to stvarno želim. A može biti i nešto drugo. Nešto što se svima nama desi, barem jednom, a verujem i više puta tokom života. Ono od čega pobeći ne možemo. Sudarile su mi se želje! Da. Želja o želju se razbila. Nisam znala koju da skupljam, da sastavljam, a koju da bacim. Kad su mi obe drage, obe želim. Obe volim. Kao kad pitate majku koje joj je dete draže. Jedna je morala da prevagne. Ipak mi nisu deca. Ali koja?

„Šta mi je prioritet?“, zapitala sam se. Pa obe su, nema šta. Važna mi je i jedna i druga stvar. „Šta ti je važnije?“ Eto dileme. Priznajem, nisam se lako odlučila. Nisam to brzo uradila. Dugo sam se premišljala i za to vreme milion odluka u glavi donela, milion ideja iznela... a stajala u mestu. Prošlo je od tada i više od pola godine, a ja moje prioritete i dalje testiram. Čudo je žena. Sigurnost joj je pola puta do uspeha. I više. Ženi daj sigurnost i eto je već na krilima do vrha stigla.

Znala sam čime želim da se bavim. Sada, kada vas realnost udari u glavu ne znate konkretno šta. Ne, nisam od onih „Daj šta daš“, ali tako živimo da kriterijume moramo spustiti. A meni to mnogo teško ide. Kriterijumi su zeznuta stvar, da se ne izrazim drugačije... taj bi im izraz više odgovarao.

Znala sam kakvog muškarca pored sebe želim. Znala sam i to znam i dalje.

Samo, drage žene, budite tu oprezne. Lepo je Aleksandra Poter rekla: “Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“.

Znala sam kakve prijatelje zaslužujem. FALSE! Samo sam mislila da sam znala. U mnoga „prijateljstva“ sam se dala a zauzvrat dobila izdaju, ono od čega svi strepimo. I tek posle toga, može se reći da sam optimizam spustila, realnost podigla, pa rekla sebi da sam bogat čovek i sa dva prava prijatelja.

Oduvek sam znala šta od sebe očekujem. Oh, tako je i sada. Ali problem je što od sebe uvek očekujem previše. I najteže mi padne kada sebe razočaram. A to se dešava. Nemojte lagati sebe da se niste u svoje „Ja“ nekada razočarali. I da vas to negde duboko nije bolelo, hteli to da priznate ili ne. Ideš dalje! Najteže učiš na svojim greškama. A ako ne naučite ni posle toga, ne brinite, onda ste kao ja. Naučićete posle petog puta pravljenja iste greške, ali tada ste je toliko savladali da vam se neće više ni slično desiti. A koliko ste posle svega ojačali i da ne govorim. Poenta mojih priča oduvek je bila ista – ne bežite od patnje i boli. I uvek znajte na čemu ste. I rešite stvar sa sobom što pre. Onda je sve ostalo „lako“...

Zašto je došlo do sudara želja i kako je do toga došlo, kuckam sledeći put...