- Znaš ono kada ti neko kaže „E ulaziš mi prvi put u kuću, zamisli želju na pragu“. Ili kad mi kažu „Duni trepavicu, zamisli želju, koji ćeš prst?“ Ili baka kada mi kaže „Zabodi želju u šolju“ ... Jel ti  se desilo nekada da u tim trenucima ne znaš šta da zamisliš? Meni se to desilo više puta. Pa se uznemirim, ne znam da li je to dobro ili loše. Zapitam se kakav mi je život, pa šta sve ne preokrene ovaj ženski mozak u jednoj milisekundi. A kakav bi nam to bio život bez želja? – počinjem filozofski.

I pre nego što je Marija bilo šta rekla (a krenula je da mi odgovori) čiča koji sedi pored nas i koji je čuo šta govorim, kaže:

- Znate kakav? Savršen. Čovek koji nema nijednu želju je najsrećniji čovek. Onaj koji je zadovoljan svojim životom, onaj koji ne traži više, koji zna da ceni svaku stvar koju poseduje i svaku ljubav koja mu je pružena. Koji se probudi srećan jer je zdrav. Onaj koji ima cilj, ali pažljivo bira sredstva. Ne igra se sa tuđim emocijama, ne unesrećuje druge, koji čuva svoju radost i deli je sa drugima. Čovek koji voli da obraduje, nasmeje, zagrli, poljubi, čovek koji ne traži ništa, a ima sve.

Nas dve gledamo u čiču, nemoćne da bilo šta kažemo. Stoji mi knedla u grlu, Mariji oči pune suza. Ova priča itekako ima smisla. Uvek sam volela da pričam sa dosta starijim ljudima da bih slušala njihova iskustva, pouke i mudrosti. Marija je prekinula tišinu:

- Eto. Taman ti čovek odgovori umesto mene. Baš sam to htela da ti kažem! I ovako sročim…

Nastade smeh, a čiča nastavlja:

- Jeste pomislile da je ova moja priča glupava? Pitate se šta ćemo sa željama?

A zapitate li se nekad da možda imate i više nego što treba? Ili se uvek pitate zašto nemate nešto? Znajte, da uvek negde postoji neko ko bi dao sve za samo delić onoga što imate vi. Ali toga niste svesni. Što je u neku ruku danas i normalno. Takvo nam je društvo. Svi žele još, a ne koriste dobro i ono što već imaju.

Kažem mu da je u pravu, ali da nisu svi ljudi isti. Kažem mu da je tačno sve što kaže, ali da svako drugačije doživljava stvari. Od tih sam što sam svesna šta imam, ali da bez želja ne umem da živim. Marija me gleda tako da već zna koja priča sledi.

- Znate, gospodine, ceo život sam maštala i želela. I to me uvek držalo pozitivnom u životu. To me spašavalo u teškim trenucima. Svako ima različite snove. Ali ne sanjamo mi te snove slučajno. Nisu ti snovi naši igrom slučaja.

Mi to želimo. Ne moraju nikada da se ostvare, sama želja će biti dovoljna da nas gura na pravi put. Možda neće biti sve kako smo želeli, ali kockice će se na kraju poklopiti. Život je nepredvidiv.

- Dok ti planiraš, Bog ti se smeje – reče stari gospodin.

Stadoh. Dobro, prekinuo me dok mu otvaram dušu, nema veze za to, ali što mi se služi klišeima to već ne mogu… Odlučih da skratim priču:

- Kažite mi, jeste oženjeni?

- Jesam.

- Jeste planirali tokom života da se oženite?

- Naravno. Hteo sam porodicu. Radio sam ceo život posao koji volim, imam finu penziju i kad se na kraju sve svede, zadovoljan sam svojim proživelim životom.

- Jeste sve to želeli?

- Pa… kako da ti kažem, nisu to bile želje, znao sam da ću to imati, pravio sam mudre poteze…

Oh, shvatih. Naletela sam na nekog “modernijeg” čiču. Da sam htela da mu posvetim još vremena, možda bih i istražila kako je sve ostvario, ali iskreno me nije zanimalo. Sve što nam je rekao, ima smisla, ali ne umem da živim bez želja i snova.

- Gospodine, jel imate Vi sada neku želju?

- Nemam.

- Ni onu jednu?

- Koju?

- Da ne želite ništa.

- Ha ha ha dete moje, pa ta je ostvarena od prvog dana.

Ustale smo i otišle, lepo se pozdravile i zahvalile na razgovoru. Ćutimo obe. Malo me sva ova priča iznervirala, da ne kažem pogubila.

- Ooo filozofe, ispade ti pametnija od starog deke – reče Marija smejući se.

- Jaoo, ne lupaj Marija, iznervirao me.

- Znam, znam. Nije ti dao da dovršiš priču. Znam ja dobro  zašto ti toliko braniš svoje snove. I želje.

To je tačno. U sledećoj priči želećemo nemoguće.