Oduvek je želeo nju da ima. Bila mu je neostavrena želja. Bila mu je ono nešto nemoguće, o čemu je maštao i sanjao. Gledao je dečačkim pogledom, kad god bi prošla pored njega. Srce mu je udaralo jako, a osmeh mu nije silazio sa lica. „Samo da mi je nju da imam“, mislio je u sebi. „Sve bih na svetu dao da je moja. Voleo bih je, čuvao kao nijednu do sada. Bio bih najsrećniji čovek.“

A onda ih je sudbina zvana „zajednički prijatelj“ sasvim slučajno i upoznala. Reč je bilo o poslu. Počeli su da sarađuju. On je bio u vezi koja ga nije ispunjavala dovoljno, a ona u vezi u kojoj je samo mislila da uživa. Gledala ga je samo drugarskim očima. Često je pominjala dečka i sa osmehom i uzbuđenjem prepričavala njihove dogodovštine. On je pažljivo slušao. Bio je ljubomoran. Poželeo je da je na njegovom mestu, da o njemu priča sa toliko ljubavi i radosti. Vreme je prolazilo. Prošle su i godine njihovog druženja i sarađivanja. On je već odavno okončao svoju vezu, a ona je bila na ivici da to učini. Postala je nesrećna. Često je dolazila uplakana, rastrojena i samo se žalila koliko se nervira i koliko nema snage za dalju borbu. Video je da će i njena veza pući. Bio je strpljiv. Nikada joj nije rekao da mu se dopada. A ni ona to nije primećivala. Desilo se i to. Presekla je. Iz te duge veze izašla je jača i zrelija. Shvatila je šta želi od života, od partnera i šta je smisao ljubavi. Ni u jednom momentu nije pomislila da joj se ponovo neće desiti ljubav, ali prvo je želela da njene rane zarastu. I da novim, zdravim srcem zavoli nekoga.

Nije ni sumnjala da će to biti baš on. Njen kolega, drug, partner u poslu. Onaj koji je uvek oraspoloži, nasmeje, koji je strpljivo sasluša, koji joj ugađa i koji se prema njoj ponaša kao pravi muškarac.

Nakon tri godine druženja, pitao je da izađu u grad. „Odvešću te u kafić gde još uvek nisi bila. Lepo ćemo se provesti“, isplanirao je sve. Pristala je. Sasvim normalno. Sasvim obično. Prijateljski. Celu noć ponašao se kao pravi džentlmen. To veče primetila je da mu se dopada. A on je to i želeo. Nije mogao više da krije. Ali je mogao da čeka. Koliko god je bilo potrebno. Svaki sledeći vikend bio je njihov. U istom kafiću. Lepo su se provodili. Mnogo su se smejali. Prijali su jednom drugom. Primećivala je da je guta pogledom i da je želi. Ništa se nije desilo. Onda je pozvao u šetnju posle posla. Sada je već bila ubeđena da će se poljubiti. Želela je to. Bila je ushićena i jedva je čekala kraj radnog vremena. Odveo je na jezero pored grada gde su se slikali, zezali, grlili... ali od poljupca ništa. Ništa nije shvatala. Za vikend je opet zvao u grad. Pristala je. E tada je već postalo vruće. Pripijeni jedno uz drugo, igrali su i zavodili se pogledima. Kasno u noć, odveo je do kuće. Sedeli su u kolima. I ćutali. Išla je pesma na radiju „Isti se pronalaze“. Pogledali su se. Sve je bilo jasno. Poljubac im je rekao da je to-to. Zavoleli su se posle prvog poljupca. To je bio početak divne veze. Najlepše veze koja se pamti i danas.

Nisu zajedno? Šta se desilo?

Prošle su tri godine divne ljubavi. Pune radosti, ludosti, smeha i slaganja. Poverenja i razumevanja. Sve je bilo savršeno. Veza je trebala da se kruniše brakom. Međutim, došlo teško vreme i za njih. Porodični i poslovni problemi. U tim mometima sve što je njoj trebalo, bio je on u kojem je pronalazila mir. Falio joj je on, koji je bio izgubljen u svemu tome. Nije znao kako da joj pomogne, pa se povlačio. Prestao je da joj pokazuje ljubav. A njoj bi jedno „Volim te“ popravilo dan. Kada ga je pitala zašto joj dugo to nije rekao, odgovor je iznenadio:“Pa podrazumeva se da te volim. Logično je. Sa tobom sam tri godine, valjda ti je to postalo jasno odavno... ne moram stalno to da ti govorim.“ Pokušavala je da shvati šta se desilo sa njim, ali nije saznala. Posle nekog vremena, rekao joj je da ide na put sa drugarima, baš onda kada je ona imala slobodne dane koje je planirala da provede sa njim. Htela je da odu negde, da se osame, vole, pronađu mir. Posle sve muke, samo je to želela. Pitala ga je da odloži to sa drugarima, ali ovaj odgovor je šokirao:“Ovo sam drugarima obećao pre dva meseca. Ne zanima me. Idem sa njima. Pa kad se vratim, biću uz tebe“. ŠTA?! ŠTA?! Da li je dobro čula? Zabio joj je nož. U srce. Krvarilo je i bolelo previše.

Kada nekoga volite, morate praviti kompromise. Morate se žrtvovati. Morate se poštovati. Razumeti. Truditi. Boriti.

Ostavila ga je, jer sve gore navedeno nije više mogla da pronađe u njemu. Kasnije je saznala da je uticaj drugara bio veliki, a da on nije podneo da ga i ovaj put nazovu „papučarom“. U redu, papučaru, pronaći ćeš ovakvu ljubav ponovo, naravno, ima je na svakom ćošku. A priča se, o njoj sanjaš kao i prvog dana. Samo je ovog puta stvarno nemoguće.

A bila je to ljubav... kao iz filma. Šteta.