Kad previše razmišljam, izgubim se između maštanja i realnosti. A to zna biti opasno.

Mislim o svojim greškama. Prisećam se onih koje sam ispravila, onih koje ponavljam, kojih se jedva sećam... Ponosna sam na sve njih. Dobro, ne baš na sve. I to što su me naučile mnogo vratila bih, samo da se nisu desile.

Došlo je doba kad ne želim da sam pametna. Ili je došlo doba da ne želim više da pravim greške? Tih nevinih grešaka se rado sećam, sada su već smešne. Kažeš sebi: „Jaoo, kako si bila naivna i glupa“. Nesvesne greške pokušam da opravdam, ali nisam ja tip koji opravdava sebe. Za sve postoji kako i zašto. Te moje nesvesne greške u podsvesti su bile čisto jasne. Ali zato svesne!?!  Jao, svesno grešiti, svesno ići ka dnu. Pa desilo se i vama? Jel' se kajete zbog toga? Neko da, neko ne. Kako god, te svesne greške najviše bole. I nikad se ne zaboravljaju. Ali vremenom naučite da živite sa tim. Ne, ne kažem da je vreme lek i ako je lek u kojoj ga apoteci ima, ne, ne. Vreme ne leči ništa. Vreme samo čini da naučite da živite sa onim što vas boli, izjeda i muči. Kako vreme prolazi, sve smo svesniji, sve više prihvatamo realnost i lakše živimo. Imate one kojima je taj proces jako dug, pa izgube pola života na čekanje da zaborave. Ne treba ništa zaboravljati.

Evo gledam se sa mojom svesnom greškom u oči. U očima pokušavam da joj pronađem ono najlepše, i smejem se. Što pre prihvatite stvari baš onakve kakve jesu, pre ćete početi da živite. Nije život ako čekate da se stvari dese.

Nije. Ako je neka odluka na vama, zašto čekate? A sve je na vama. Nije teško doneti odluku, nego živeti sa njom. Volim sve svoje greške, zato sam danas ovako srećna.

Ljubavi, šta si planirao danas?

- Da te ne ispuštam iz zagrljaja.