-Hoćeš me čekati? – pitala sam ga.
-Naravno. Koliko god da treba.
-Hoćeš onda ti doći po mene čim stignem nazad?
-A posle toga?
-Šta posle toga?

Ljubav nam je izbijala iz očiju.

-Šta ćemo raditi posle toga? – pitao me ne ispuštajući mi ruku.
-Šta god želiš!
-Venčaćemo se?
-Može i to.
-Samo ti i ja. Ne treba nam niko drugi. Nikada nam nije ni trebao.
-A posle toga? – sada sam ja postavila to pitanje.
-Preselićemo se u Ameriku? – predložio je. Ionako si oduvek želela da odeš iz ovog grada.
-A šta s tvojim poslom?
-Radiću tamo isto. Kako ćeš ti?
-Naći ću i ja nešto. Moram da krenem, zakasniću.

Zagrlili smo se, poljubio me nežno jedva mi dodirujući usne.

Okrenula sam se i još jednom ga pitala:

-A posle toga?
-Pravićemo decu.
-Kolikooo?
-Koliko budeš ti želela – obećao je.
-Najmanje dvoje? – sa osmehom pitah.
-Najmanje troje.

Ušla sam u taksi. Gledala sam ga kroz prozor i odlazeći uspela da pročitam sa njegovih usana:

V.o.l.i.m.t.e.

Poslala sam mu poljubac i izdahom umirila otrgnuti deo sreće koji je tupo boleo. Tada sam shvatila sve: da vreme ne postoji, da je život jedino što imamo i ne treba ga prezreti, da smo svi mi jedno i da će nam ono najvažnije uvek izmicati. To je bio čovek kojeg sam volela. Čovek kojem se nikad nisam vratila.