“Ne želim i ne mogu da budem bez tebe u svom životu. Ni juče, ni sada, ni sutra…

Jako mi je teško, i pokušavam da suzdržim ove suze koje više ne znam ni šta znače. Ni da li sam toliko tužan, ili izgubljen ili srećan, ili šta god da je od toga, prosto teško je.  Neće se nikada pojaviti druga “ Nina “ u mom životu, jer svakim delom svog bića osećam i znam da je to mesto odavno popunjeno tobom, i isto tako i ja sebi i tebi konačno to treba da priznam. Toliko mi trebaš, i toliko mi treba tvoja pomoć, i tvoja blizina, i tvoja želja da budes srećna. Stvarno mislim da nikada u životu nisam bio u situaciji da ne znam “šta dalje da radim “… Nemam odgovor. Ti ne možeš da znaš koliko ja tebe volim. Znam da misliš da je to puno, možda i previše, ali nije ni tako ni toliko. Mnogo je lepše i više i drugačije od toga.

Tako bih želeo da te imam zauvek pored sebe, da živim za tvoju sreću, za nas, za našu decu, i za svoju i tvoju porodicu, a ti si odavno moja porodica. Ne umem i nikada neću moći da ti objasnim kako sam se ja osećao kada sam toliko davno morao da pustim neke stvari da idu svojim tokom, iako sam te ovoliko voleo. I onda bih ostao da živim u Crnoj Gori, i onda bih živeo za nas, a  kamoli sada…  Misliš da nisam imao razloga da budem uplašen ili bilo šta slično, bilo kada, ali nisam dopustio da me bilo šta odvrati od tebe, i od te želje da dobijem i da dam ono što smatram da oboje stvarno zaslužujemo. Sve vreme sam pokušavao da budem srećan, ili kako god se to nazvalo, ali to nije jednostavno moguće, jer već postoji jedina prava sreća u mom životu. A to si ti.

Ne znam šta više da radim. Nedostaješ mi, trebaš mi, i nikada nisam zapravo imao priliku da ti pokažem svoje pravo zaljubljeno lice, i da stvarno osetiš svu moju pažnju i ljubav onako kako zaslužuješ, i onoliko koliko bi trebalo.  Jako mi je krivo što su neke stvari ispale kako su ispale, i pojma nemam kako da se nosim sa time. Krivo mi je što ništa nisam znao o tvojim osećanjima. Ne mogu da verujem i ne znam da li bih ikada mogao da se pomirim sa time da će to da bude naša sudbina i da ništa od ovolike iskrene želje i ljubavi neće da ostane. Ili će se na kraju pretvoriti u otkud znam šta. Ne želim da se pretvara u bilo šta, želim da te imam, i da te volim do poslednjeg dana svog života i da uživam u svakoj jebenoj sekundi tog vremena!!!

Ne mogu da sumnjam u sebe, kada bukvalno osećam kao da sam se rodio samo zbog tebe. Da sam se rodio da te nađem, i da te imam, i da te volim i čuvam zauvek od svih loših stvari i svega ostalog što bi moglo da ti na bilo koji način naudi. Ja sam svu svoju sreću našao u tebi. Ništa me ne bi učinilo srećnijim da budem tvoj i da to bude naš zajednički uspeh. Ne mogu da znam da li je ovo, i sve pre ovoga što smo prošli, neki test koji svaka ovakva ljubav mora ili ne mora da položi, ali me nervira to što znam odgovore na sva ponuđena pitanja.  Voleo bih ako ti slučajno ne znaš, da slobodno prepišeš od mene ( dok ne budeš stvarno naučila uz moju pomoć ), i da položimo to zajedno. Da konačno dobijemo sve što smo toliko dugo želeli. Želim da zgrabim svoju sreću, i molim te da mi pomogneš na bilo koji način.

Nažalost, pomoći ćeš mi i tako ako mi kažeš da treba da te zaboravim zauvek, i ja ti obećavam da cu sve uraditi da tako i bude, i da ću nestati iz tvog života, jer oboje zaslužujemo da nađemo svoju sreću, jer ne mogu više da se osećam ovako bespomoćno i da ne znam na čemu sam, ali svakako znaj da ništa ne želim bez tebe, i voleo bih da ti budes moj život i moje sve i da budemo ponosni na to. Mada sam već  itekako ponosan na sve što je ikada imalo veze sa tobom. Ne moram  nikada više da drhtim onako kao onog dana kada sam osetio koliko i kako te volim. Osećaj raja, savršenstva… Osećaj kada imaš utisak da si već proživeo ceo jedan život sa tom osobom i da bi to opet ponovio. Ja sam to već doživeo i znam da lepši osećaj ne postoji i nikada neće postojati, i jako sam srećan zbog toga, i to će sigurno biti jedna od stvari koje nikada, nikada, nikada nece moći da se zaborave…

Volim te, i oduvek jesam…”