Lako je pisati i voleti kada, kako god da postaviš stvari, kako god da te “ okrenu “, i stave na bilo kakva iskušenja, ja se uvek vratim tebi, i pre nego što odem negde.

Zašto je tako?

Zato što volim što si tu. Kao i sve moje duge priče, i ova je jako duga, a sa druge strane prekratka za ono koliko toga stane u jednu sekundu kada pomislim na tebe.

Ljudi su toliko dopustili da se otuđe, da se izgube, da se udalje od pravih vrednosti, a ja ne želim da idem ni metar dalje od tebe. Volim ovaj osećaj sigurnosti u sebe, kada jednostavno znaš da ti ponude ne znam šta, ne znam koga, ne znam gde… ja znam da bih uvek birao tebe, tebe, tebe, tebe, i opet tebe.

Često se koristi to čuveno  “ volim  te “, ali nisam siguran da većina ljudi to uopšte razume… Šta god to značilo, znam da ja tebe sigurno više od toga. A to znam zato što kada pomislim na tebe u bilo kom pogledu, da li to bilo danas, ili pre par godina, da li to bilo kao nešto unapred, da li ti bila ogromna, mršava, srećna, nesrećna, bogata, siromašna, ne daj Bože, povređena, bolesna, šta god, ili bilo kada, ja znam da bih i dalje bio tu…I volim te…I trebaš mi…I čuvam te… Ovo je samo mali deo onoga sta bi to “ volim te “, trebalo da znači…

***

Mogu da te zamislim sada kako spavaš, koliko si lepa, voleo bih da sam pored tebe, da mogu da te zarglim, da te gledam i volim, i naravno da ti to uvek i uvek i na svaki način pokažem, i da uživam u tvojoj sreći…I da razlog te sreće budem ja…

***

Ovo je samo deo onoga što mi je pisao. Samo deo onoga što je osećao. Savršeno,zar ne?

Skoro koliko i on. Jedinstven.

Godine su prolazile, “volela” sam druge. Godine su prolazile, voleo me. Čekao me. Nikad izigravajući žrtvu. Nikad patetično. Tužno ili sebično. Voleo me na pravi način. Slobodno. Uživajući u osećaju koji mu moja pojava pruža.

Ja, daleko od njega. Retko ispred njega. Uvek uz njega. Uvek u njegovim mislima.

Pametan. Duhovit. Drugačiji. Zanimljiv. Emotivan. Zreo. Lep. Pozitivan. Ako postoji savršenstvo – on je.

Znala sam to oduvek. Odlagala sam. Priznajem, nisam imala hrabrosti. Ćutala sam na svaku izjavu ljubavi, na svaku ozbiljniju priču, sve što sam mu pružila bio je osmeh. I radost. Ništa drugo nisam pokazala. Nisam ni sama znala šta se krije u meni.

Plašila sam se. Priznajem. Znala sam da je on “taj”.

Čekao me.

Moja veza je trajala. Bio je srećan što sam srećna. Iskreno se radovao mojoj sreći.

Cenila sam to. Nisam ga imala u planu, bila sam srećna u dugoj vezi.

Kada sam prestajala da budem bitna onoliko koliko želim, prekinula sam.

Planirala sam u glavi…znala sam ko me voli na najlepši mogući način.

I taman mi tada pošalje: “I dalje te volim… Onako za sebe. Prijaš mom srcu”.

Znala sam. To je to.

Otišla sam na duži put. Povratak je bio isplaniran. Zvaću ga. Udaću se za njega. ODMAH!

Posle dva meseca, sa sigurnošću sam htela svoju nezasluženu,ali pravu sreću da uzmem u ruke.

Nisam zvala. Njegova profil slika krasila je prelepa devojka. On pored nje, nasmejan,srećan.

Ne možete ni da pretpostavite kakav je osećaj kada shvatite da se sve u životu vrati i da odlaganje dovodi do kašnjenja. Zakasnila sam. Zamalo je bio moj. I ja njegova. I zamalo sam mu rodila ona tri sina i zamalo smo kupili veliku kuću i moja tri omiljena psa, i zamalo smo imali veliko dvorište, divan brak i večnu,pravu ljubav. Volela sam ga. Jesam. Sad ga volim još više. Znam, kasno mi je došlo iz dupeta u glavu. Znam. Ćutim. Trpim.

Nisam ga nazvala. Nikada ne bih svoju sreću gradila na tuđoj nesreći. Oboje su izgledali srećni. Pustila sam.

Prvi put da su prošle nedelje da se nije javio. Posle 5 godina. Prve tri nedelje bez njegove poruke.

Nisam slala. Ćutala sam. Trpela.

I desio se poziv. Oproštajni poziv.

Vole se, traju. Žive zajedno.

Ćutala sam. I sad ćutim. I posle ove iskucane priče,ćutaću zauvek.

Odneo je deo mene. Deo moje vere u pravu ljubav. Ali,kako on kaže – biću srećna. I hoću, ne umem drugačije.

Samo bilo bi lepo da sreću delim sa njim. A kasno je za to.