Želim te. Da je moja želja malo manja, bila bi opipljiva. Da je malo veća, bila bi lažna.

Prošlog utorka sam se uplašila da me više ne želiš, jer sam ti sve dala. Istrošila sam sve svoje atribute, ucene i kompenzacije. Poraz je sedeo pored mene držeći me za ruku. Žalio me. A onda se mladost nasmejala mojoj gluposti. Ah, koliko sam sati dužna tebi, koliko toga ima ispod tri sloja kože, svaki žedan tvoga znoja. Koliko reči, tišine, smeha i mržnje imam da ti dam. Čini se ima dovoljno i za tebe i za tvoju narednu reinkarnaciju.

Sama, kao i pre pola sata. Znam zašto sam mlada. Mlada sam, jer je Bog rekao da me čekaš u Ulici Ljubavi br.37. Moje utvare špijunirale su tvoj tok života, pratile tvoje potoke krvi i suza i javile mi kada da se rodim. Podariše mi mekanu kožu, da bi brazde tvoga čela imale koga da ih miluje. Dadoše mi kristal u oku da bi video odraz svog života u njemu. Dadoše mi vreo dah, da razbijem grebene oko tvoje duše. Dadoše mi crnu kosu, da bi njome progutala tvoje albino zenice. Pandorina kutija zatvorila se baš kada su mi hteli pokloniti osmeh da se zauvek smejem tvojoj slabosti prema meni. Dodirujem svoje lice i lažem svoja čula da iza prvog ćoška moje sobe čame tvoja usta, napola otvorena. Onaj ludački sjaj u tvojim očima poput lasera dijagonalno presecaju moje grudi i prave svoju putanju. Tvoj jezik sablja je koja pravi rovove oko mojih usana. Ubedim sebe da si tu, a da prsti koji su pripojeni na moje dlanove, nisu moji, već tvoji. A onda opet mrak, još gušći nego pre pola sata.

Kada bi me neko pitao šta želim, rekla bih da je to nedeljni ručak sa tobom. Moja svetla put sijala bi na Suncu i krala njegovu blistavost. Ti bi pekao požutele male kiflice i imao na sebi najlepšu belu majcu na svetu. Moju kosu krasio bi suncokret, koji si mi ubrao i udenuo u crne vlasi. Govorio bi mi da sam ja tvoje Sunce. Ah kako bih se smejala. Stolnjak bi bio sav u belo-crvenim kockicama, ja bih bila lepa, a ti bi pričao da si oduvek priželjkivao ovaj nedeljni ručak sa mnom. Trava u dvorištu bi pozelenela, drvo nad našim stolom bi se povilo, i to sve zbog ljubomore koliko se volimo. Nedeljni ručak sa tobom... tako lako, tako - nikad.

Drugi dođu, odrade posao i odu. Neki mi slome srce, neki me nateraju da ih ostavim, u neke se kao zaljubim, malo patim, pa zaboravim. A šta sa tobom da radim? Dolaziš uvek nepozvan, ostaješ koliko hoćeš i odlaziš čim mi prvi konac skineš s rane, da me podmuklo boliš u samoći. I kao da umeš da osetiš kad mi je bolje, pa se brzo vraćaš da me dodatno dotučeš. I ja uvek znam i uvod i razradu i zaključak i naravoučenije, a opet mi je kao zanimljivo da te čitam.

Pokušala sam, nije da nisam, da mi pripadaš. Ja imam 101 srce i svako je prazno, jer ih tvoje prisustvo ne ispunjava. Kažnjava me sudbina, jer sam te sebično želela samo za sebe, ne mareći što treba još neko da te ima. Kada bi dan ostao u mojim odajama misli, zaključao bi me kao kanarinca u kavezu da ti svakog dana iznova ponavljam šta si mi. Koliko izgovora imamo da ne budemo zajedno, nikad se ne bismo ni sreli. Nadam se da nikada nećeš osetiti moju ljubomoru. Osetio bi gorak ukus koji ni malo ne podseća na tvoju malu, krhku Minu. Nemam prava da sebe, zovem tvojom. Nemam prava da sebe, zovem tvojom.