"(...) Očekujem da će mi pružiti ruku ili postaviti još koje glupo pitanje, ali sam iznenađena maštom ovog taksiste.
-Poljubi me.
Gledam ga. Ne znam da li da ga udarim ili da se nasmejem. U prvom slučaju mogao bi da uzvrati. U drugom takodje. Zatvaram oči.

Kako je to poljubiti potpunog stranca,nekoga koga znaš tek 10 minuta. Da li je prljavo? Da li je loše? Da li sam veća k**** , ako mu ne ispunim zelju ili manja ako ga odbijem?

Zatvaram oči. Mlad je, lep, uredan, miriše, ovo je izmišljen trenutak. Ono što dođe posle nije važno. I kako je to samo poljubac, davala sam ih i uz mnogo bednije razloge, pa što ne bih strancu koji je bio ljubazan da me primeti, poveze, poželi?!? Da, kad bih sutra umrla, bio bi mi žao što ga nisam poljubila.
Poljubili smo se. Ne znam ni kakvog je ukusa bio poljubac. Možda uopšte nije imao ukusa.

Poljubac nepoznatog. Dah koji miriše na slatke trenutke koketnog ludila i zabranjeno voće. Meni miriše i na jedno dobročinstvo. Ako je dobar osmeh koji ne košta ništa, a mnogo znači, zašto to ne bi bio i poljubac? (...)

(Odlomak iz knjige Žena s greškom Anabele Basalo)

Ovaj deo iz vrlo interesantne knjige koju sam kao klinka čitala ispod jorgana krišom od starije sestre, inspirisao me je da pišem o tome kakvo je značenje poljupca, bilo da je to onaj strastveni, filmski ili onaj dečiji, najneviniji na svetu.

Kako je samo nestvarno delovao za mene poljubac pod vodom! Razmišljala sam kako je moguće da neko želi da se ljubi ispod ledene vode i da je, ne daj Bože udahne, ili da ne zapuše nos. Svašta! Pa tek onaj leptirov poljubac, tako vulgarno, tako bljak! Sve dok i sama nisam oprobala te slatke trenutke. I eto, bez filozofije, poljupci su divni. Poljupci, svih vrsta! Jer svaki poljubac ima svoje značenje.

Kada sam se jednom slučajno zadesila na nekoj vlaškoj proševini, gledala sam smešnu situaciju. Na čelu duuuugačkog stola sedeo  je deda od 80 i kusur godina, i svaki gost, ali bukvalno svaki gost koji je došao na slavlje prvo je morao da priđe dekici da ga poljubi dva puta u obraz i treći put pravo usta. To je važilo kako za decu, tako i za sve devojke, žene babe. Vala, deda se ovajdio poljubaca! A meni bilo muka. Hvala Bogu, pa ja nisam bila gost, jer bome nisam ja baš za toliku slobodu ponašanja, pa neka su im ti njihovi običaji. No, poenta je, da eto, i u takvoj situaciji, poljubac ima svoj cilj - poštovanje.

Da, volimo da se ljubimo. Volimo da dobijemo slučajni poljubac u čelo ili namerni poljubac u obraz. Volimo kada nam se kavaljer nakloni i poljubi nas u ruku. Volimo duge strastvene poljupce u punom žaru sa voljenom osobom. Volimo ovlaš poljupce u obraz sa svojim klincima ili mlađim bratom. Volimo poljubac u vrat od dečka koji nas želi. A ko pa ne voli da se ljubi?! Poljubac za rastanak, poljubac za Dobro jutro, poljubac kao upozorenje (setite se filma "Kum"), poljubac za iskazivanje skrivenih emocija - i svi oni znače...

Nije teško dati poljubac. Da li je on znak zahvalnosti ili čist ćef, nebitno. Ono što je važno je da će svakako usrećiti onoga koga prima. Desilo mi se da mi je dan popravio dečko koji me je na ulici poljubio samo zato što mi je uvalio one novine "Čirilko". A nije morao. Ali ipak jeste. Na kraju krajeva, kako Duško Dugouško uvek razljuti onog ozlojedjenog lovca Elmira? Poljubi ga! I kao što kaže stara pesma "Ljubimo se do svitanja...."

Cmok za sve devojke kojima se svideo blog (u obraz, naravno )...Siri dalje... :)