U eri procvata plastične hirurgije, uporedo se razvija još jedna grana medicine, koja ide ruku pod ruku sa njom. U pitanju je psihologija. Dakle, da bi ste promenili svoj fizički izgled, ne treba vam samo novac, dobar plastični hirurg i želja, već i –dobar razlog. Upravo tako- zašto biste menjali svoj izgled isti onaj koji vam je majka priroda dala?

U neobaveznom razgovoru sa koleginicom, komentarišući jedan od sindroma sa kojim se sve više srećemo u domenu medicine, jedna rečenica mi je posebno ostala urezana u pamćenju- ’Ti ljudi više liče jedni na druge, nego na članove svoje porodice’. Zastrašujuće, zar ne? Priroda se toliko poigra sa tobom da od tebe načini neprepoznatljivo ljudsko biće. Te osobe bi se uvek isticale svojim prikazom. I koliko god se trudile da zamaskiraju svoju pravu prirodu, jednostavno,  oko vidi. Još zastrašujuća stvar jeste ako isto to učiniš sam sebi. 

Sati u bolničkoj postelji užasno sporo prolaze. Da bi razbili monotoniju, pribegnemo stvarima koje nam odvlače pažnju, što pored današnje tehnologije nije teško. A opet u nekom trenutku, moraš doći u zajedničku prostoriju, koju smo mi iz šale zvali ’zborno mesto’. Socijalizacija bi umanjivala monotoniju i odvlačila pažnju od somatkog bola, samosažaljenja i psihičke strepnje da li je operacija prošla kako treba.  Na zbornom mestu se susreću ljudi sličniji nego što bi želeli da priznaju-svi sa zavojima na licu i oko lica, sa pričama iz svojih života i neminovnom zajedničkom stvari- dijagnozom. U 8 uveče, ispod velikog plazma televizora, skupila bi se masa naizgled nespojivih ljudi- stare gospodje sa neidentifikovanim izraslinama na licu, muškarci sa polomljenim kostima lica kao posledicama brutalnog napada, mlade devojke sa fizičkim nedostacima. Skupina ljudi sa novim licima. 

Kasno uveče, kada bismo svi već dobili svoje terapije, kada bi gorelo samo svetlo u sobi dežurne sestre, uhvatila bi me nesanica i baš u tom gluvom času počela bih da razmišljam- šta mi je zaboga sve ovo trebalo? Da li ljudi ikada razmisljanju o disproporciji telesnog i duhovnog onda kada se usudimo da se suprostavimo prirodi i prepustimo se hirurškom umeću? Da li se menja i naša psiha u srazmeri sa našim telesnim promenama? Da li samo lečimo svoje komplekse ili unapređujemo svoje zdravlje? Vredi li?

Pre no što se usudimo da menjamo ono kakvim nas je priroda napravila, trebamo imati ozbiljan razgovor, bilo sa stručnim licem, bliskom osobom, članom porodice i samim sobom. Možda je fizički izgled ono što želimo da promenimo, ali svakako je naša psiha ona koja će uvek biti potpora ali i kolateralna šteta svakoj promeni spoljašnjeg ja. Naravno da imamo milion fizičkih mana. I sasvim je u redu modifikovati ih, prekrivati, kamuflirati, ali je vrlo opasna stvar uobraziti ih. Nije li bolesno da budemo savršeni i ličimo jedni na druge? Posebnost je postala potcenjena, i sa napredovanjem plastične hirurgije zasigurno smo pribegli lakšem putu ka suočavanjum sa svojim manama. Jedna operacija, dve tri, sve samo da budemo sebi lepi u ogledalu. Ono što zaboravljamo jeste da je naše telo treba pomoć kada je bolesno ili rodjeno/ zadešeno nekim deformitetom. Ali kada to radimo iz nekih drugih razloga, uzrok deformacije smo mi sami.  Uostalom, kada nam je postalo tesno u sopstvenoj koži? 

Sva povraćanja, bolovi i sati bunila i nesvestice postaju tek samo priča za porodicu, koju često volimo i da preuveličamo, kada izadjemo u bolnice. Uzimamo čarobno ogledalce u ruke i pitamo se: da li se vidi promena? Jedno pitanje vredno svih para, tegoba i problema koji su išli pride. Da li sam lepa, hajde ogledalce progovori, zaboga progovori!