Mari Anderson se tog kišno dana vozila tramvajem na posao. Bila je vlasnica firme za prodaju nekretnina, uzgred rečeno, vrlo uspešne. Iako je firma lepo napredovala, auto je ioak bio luksuz za nju. Nije joj smetalo da putuje tramvajem. Čak šta više, volela je da gleda kroz prozor pejzaže Birginhama, i tih 15 minuta koliko joj je bilo potrebno da stigne do posla, predstavljali su joj vreme za nostalgiju i sanjarenje. Kada bi pak došli kišni dani-sve bi se promenilo.

Ne samo da joj je pogled bio zamućen, nego je i vozač tramvaja gotovo svakog minuta morao zaustavljati tramvaj i izlaziti napolje,ne bi li obrisao prednja stakla od dosadne kiše. Malo je reći da je situacija bila nepodnošljivan snežnim danima.

Pored vožnje koja je sada trajala već dobrih 45 minuta,to zastajkivanje umelo je da joj svo zasluženo sanjarenje pretvori u noćnu moru. A onda se našoj Mari upalila lampica.

Jedna druga Mari, par stotina kilometara dalje gledala je kroz isto zamućen prozor. Pitala se šta bi bilo da je ostala u Varšavi. Da li bi morala da žrtvuje svoj intelekt i karijeru,samo bi se udala za čoveka koga voli. U razmišljanju je prekinu muškarac grubih prstiju. Kada bismo ga pogledali malo bolje,primetili bi smo ožiljke mukotrpnog rada tog čoveka. Ali Mari ga nikada ne gleda toliko brižljivo. Da li iz poštovanja ili iz straha,ona odgovara na njegove grube prste čekajući da zvuk provrelog čaja prekine neprijatnu tišinu. ’Imamo posla’, rekao je muškarac skoro kao da zapoveda.

Mari Anderson je došla na ideju kako stakla čistiti iz unutrašnjosti vozila i tog istog dana izradila je nacrt za napravu - gumeni brisač koji je vozač mogao, bez izlaženja iz vozila, pokretati ručicom, polugom, na osovini spojenom s brisačem. Protuteža i mehanizam opruge držali su brisač uz staklo, čvrsto priljubljen. Ah kako je samo bila ponosna na sebe! Genijalno Mari, genijalno! Nije razmišljala da je ona žena i da se od nje ne očekuje da izume nešto. Nije se osećala inferiornije od muškarca. Nije mislila da ima manje prava. Zar je i bitno? Njen izum olakšao je muke svim vozačima.

Godine 1903. Marija je postala prva žena u istoriji koja je dobila titulu doktora fizike. Iste godine dobila je i Nobelovu nagradu. Prvi joj je čestitao muškarac sa grubim prstima,njen suprug, Pjer.

"Uspela sam,uspela sam" - govorila je sebi. Iščezle su sve misli o nekadašnjoj neostavrenoj ljubavi. Nestale su sve one nesigurnosti da nije dostojna muskarca naučnika niti mesta žene u dominantnom muškom društvu. Oh,slatka je bila pobeda. Njena,i samo njena. Koliko će ljudi samo pisati o njenom radu. Njeno ime nikada neće biti zaboravljeno.

Dve Marije, mada sasvim prostorno i vremenski odvojene imale su jednu zajedničku osobinu-bile su uporne. Ne samo da nisu mislile da su potisnute rukom muškarca i da se od njih.žena,očekuje da kuvaju i radjaju,već su istupile korak napred,sprovele svoje ideje u delo i ostvarile svoje potencijale. Nisu tražile rodnu ravnopravnost niti tražile zaštitu od muškarca. Nisu isle u proteste niti organizovale feminističke proteste,upravo zato što se nisu osećale uskraćeno za bilo šta u odnosu na muškarce.

One su se borile tihim načinom. Nisu mudrovale, već radile. A ipak,ove dve žene, promenile su istoriju. Ništa manje lepe od bilo koje savremenice, ništa manje pametne od učenih prosvetitelja, ništa manje od muškarca. Ali one o tome nisu želele da govore.