Tvoje usne imaju ukus mleka. To je ona čista esencija koju nosiš sa sobom. Onaj miris, prvi koji osetim kada ujutru potražim tvoje usne. Da ih ljubim,da im šapućem ili samo da nastavim da spavam na njima. Kada osetiš da sam budna, i da mi uporno jutarnje svetlo ne da da se vratim slatkim snovima,kojima gospodariš,ti samo preko naših glava navučeš bele čarsave i vratiš nas u naš svet. Istog trenutka kada  se osetim sigurnom u ’našem svetu’,neka sila me retrospektivno ubaci u savršeni zlatni dan...Ti i ja na doku Palićkog jezera, sedimo i gledamo u Sunce. Topao je dan. Tvoja leva ruka je preko mog desnog ramena, a tvoje mlečne usne mi govore u vrat,da kada budeš tren pred smrt,želiš da se vratiš u mislima ovom mestu.  Ja se nasmejem,i govorim ti da ću u tada umreti i ja. Ili možda par sekundi pre.

Ne znam šta su pomislili ljudi,kada su nas videli kako ležimo na travi kod Vukovog spomenika. Ali nije,oh nije bilo sladjeg mesta na svetu,sem te zelene trave na kojoj se ti ležao. Zar je bilo išta lepše nego spustiti glavu na tvoje grudi i smejati se kao šiparica? Sunčan dan,ti i ja. Možda još malo vazduha,tek malo toplote i nebo. Da,nebo. Zar je išta više potrebno?

Na licu ti se ocrtavao grešan osmeh kada si mi uputio pogled odobravanja. Niko od naših prijatelja nije znao šta držis pod rukom. I dok smo svi željno koračali ka noćnom provodu,iščekujući  zabavu i pesmu,ti si imao nešto u ruci.

Ti si obično ćutljiv u većem društvu. Napraviš indiferentan izraz lica i utopiš se u masu. Ali te januarske noći, imao si osmeh. Oh, da si imao rep i trozubac, manji bi djavo bio. Znao si zašto se osmehuješ, skoro pa neprimetno, dozvoljavajući samo mom radoznalom oku da shvati taj znak.  Iz džepa tvog sivog kaputa crvena para ostavljala je trag za nama, jer si u tom istom džepu po prvi put držao moju  ruku u svojoj.

Ne napušta me strepnja da svaka sreća ima svoju cenu. Količina sreće mora biti proporcionalna količini gorčine koju nam život donosi. Ti mi govoriš da sam ja svoj ceh već platila,i da sada zaslužujem da budem srećna,ali ne postoji dan, a da ja sama ne umrem jednom u sebi,bojeći se svih onim upozorenja-da prave ljubavi ne postoje. A onda krišom pogledam u tebe dok ti pričaš sa nekim drugim. Prosto osetim da ti se obrazi zažare,jer moj pogled ume kao laser da opeče tvoju auru. Pogledam te i kažem sebi koliko sam srećna. Pa šta ako sam zaljubljena? Pa šta ako sam srećna? Pa šta ako pored tebe želim da ostarim?     

Ne smem da izazivam te tvoje saveznike. Trčim tvojom pokretnom trakom,i znam da od Boga nemam šta više da tražim. Sreća je skupa i teško se nalazi, a nedostajanje voljenih osoba je luksuz. Zato ja volim naš svet i tvoje mlečne usne. Volim da verujem da si ti moja druga polovina. Voli da te slušam kako ti govoriš da sam ja tvoja druga polovina. Volim te.