Upravo iz tog razloga,  usudjujemo se da okrenemo samo dovoljno bliske osobe u pozno doba. Gori slučaj je-nešto zaista hitno.

Svako ko ima starijeg člana porodice u svom domaćinstvu je  makar jednom čuo priče da se u njihovo doba striktno znalo-nakon zalaska sunca sva deca moraju biti kući. Tada su izlasci značili šetnja sa drugaricom po čaršiji, sramežno osmehivanje momku koji vam se dopada,ali i strahopoštovanje prema ocu koji bi neretko podsećao ćerke da ’ako sunce zađe a vas nema u avliji, nemojte više ni da se vraćate’. Ma koliko god nam to zvučalo nemoralno, lažno ili pak preterano, stvari su zaista funkcionisale na taj način. Burna vremena donela su nam novi trend-izlasci počinju daleko nakon što sunce zadje,a u ’avliju’ dolazimo daleko nakon što sunce izadje. Igra sa suncem nije bezopasna...šta vi radite nakon 2 sata posle ponoći?

Roditelji znaju da vas zovu iz milion razloga - da vam kažu da kupite hleb kada dodjete kući; da pokupite recept baba Stani,da vide da li ste dobro,a ponekada samo pozovu eto tako. Ali ono što se krije iza svakog poziva jeste dobra stara izreka-napad je najbolja odbrana. Oni nas zovu, da ne bismo pozvali mi. Mladi roditelje zovu onda kada im je nešto zaista potrebno-novac,podrška,savet ili krv. Noćna mora svakog od njih jeste poziv od vas kasno noću.

Gradovi koji nikada ne spavaju čine to upravo zbog ljudi koji nikada ne spavaju. Puste ulice kasno noću kriju zgrade koje nikada nisu potpuno mračne-bar poneko upaljeno svetlo kvari savršenu harmoniju mraka. Noćni život postao je živahan koliko i onaj dnevni. Ali ako bismo postavili paralelu izmedju ova dva života gotovo odmah bismo uvideli razliku-  u jednom od ova dva nema sunca. Ma koliko nam veštačko svetlo obasjavalo noć, ništa ne može nadomestiti sunčev efekat na ljude i njihov tempo. Upravo iz tog razloga,naša moć rasudjivanja, moralnost i obazrivost postaju recipročni suncevom sjaju.

Dostupnost je veliki problem današnjice. Alkohol, opijati, brzi automobili i male kazne su dale luksuz onima koji čak ni ne moraju mnogo da zakorače da bi dobili isto. Kada prošetamo kasno u noć ulicom, stvari su očigledne-nećete sresti osobe koje koračaju ulicom samouvereno. Naići ćete na izgubljene, zabrinute, opijene ili nedobronamerne ljude. Noć možda jeste savršen alibi za ljubavnike, kriminalce i depresivne, ali zar noć ne prirada svima nama?

Nesreća ne zna šta je sunce, i zato ne bira kada će nas zadesiti. Ona ne mari da li nas je uhvatio slatki san, da li baš to jutro ustajemo rano ili smo planirali da se u 2 posle ponoći smejemo na ludoj žurci. Nesreća ne brine da li ste spremni ili ne. Nesreći je noć saputnik.

Mrak možda može sakriti one koji nema časne namere; one koji se vraćaju iz noćnog provoda i smeju se glasno; one koji žive baš noću, ali nikada ne može pokriti one koji se vraćaju iz noćne smene nakon napornog rada (dokazano je da ljudi koji odradjuju noćne smene čašće obolevaju od nezaraznih bolesi do onih koji rade po danu), a pogotovo ne one kojima je jedna poziv prekinuo ponoćnu tišinu, kada je nesreća maherski uzela svoj plen.