I Zevs, uvidevši svu snagu bića koje je stvorio, uplaši se za svoju i sudbinu drugih bogova – jer, ovi su ljudi – sa po dva lica i četiri uda, sa muškim i ženskim atributima – iskazali izvanrednu snagu. Zevs, tako, raspoluti ove androgene duše na jednake polovine, poništivši njihovu moć. Od tada, novi ljudi, hodajući na dve noge i imajući jedno lice traže svoju drugu polovinu duše u želji za potpunošću…’’

Ako biste išli ulicom I nasumično pitali ljude da li veruju u pojam ‘srodne duše’, više će verovati u to da Deda Mraz postoji zajedno sa irvasima I Rudolfom. Ovo shvatanja, ne možemo pripisati modernim boletima,niti se ograničiti time da je za sve kriva televizija,poremećen sistem vrednosti ili pak loš uticaj ulice. Ovo shvatanje ne osudjujemo,ali ako nam je poslednji pisani dokaz da neko veruje u srodnu dušu spisi Starih Grka,zar se niko ne zapita,kada smo prestali da verujemo u postojanje naše idealne druge polovine?

Najčešća ljudska mana je zavisnost. Da li se ta zavisnost odnosi na materijalne stvari,loše navike ili jednostavno zavisnost od nekoga,činjenica je da nijedna od njih nije bezazlena. A kako je jednom neko rekao ‘koga nema bez njga se može’,bez čega zapravo ne možemo da živimo? Ako izuzmemo one osnovne stvari kao što su voda,vazduh,san I sex,od čega smo zavisni vitalno? Uveli su pojam ritual,a zatim rutina,I svaki psiholog će vam reći isto- sve je stvar navike. Neko ne može da započne dan bez kafe I cigarete,a kad bi se našao na golom otoku,mislite li da bi mu kofein falio? Neko će reći-ja ne umem da ne varam. Stvar navike? ‘Ja nemam devojku godinama,I ok sam!’. Stvar navike? ‘Ne umem da se opustim,I kraj’. Stvar navike? ’Ja moram da grickam nokte’. Stvar navike?

Opisani su slučajevi zavisnosti od hrane,od tudje pažnje,od krekera,I sve je to izlečivo,sve dok ne dodjemo do one esencijalne tačke,pitanja koje najčešće  ne umemo da postavimo svom alter egu-da li mi sve to treba? Neophodnost stvari koje nas čine srećnim je očigledna tek kada ostanemo bez njih,I tada shvatamo da su navika I neka vrsta hedonizma ti koji nas ubedjuju da je smo zavisni. Kada je u pitanju osoba od koje smo zavisni,priča je malo kompleksnija.

Sumnjam da će se iko probuditi I reći ‘Danas se ne osećam potpuno, fali mi moja druga polovina’. Tek kada se nadjemo u izuzetno emocionalno jakim situacija, rećićemo tu rečenicu, ali u sebi. Srodna duša nije pojam koji je isključivo vezan za ljubav I nema samo muško-ženski karakter. A nije ni navika. Osobe nam nedostaju, I naravno da nikada ne možemo biti sa onima koje volimo. Čovek je pre svega individualno biće (što je Zevs I želeo) osudjen da delom uvek bude deo zajednice. Taj balans postoji upravo jer smo vrlo slabi sami,a nebitni,ali jaki kada smo deo velike grupe. Zlatna sredina-dvoje. Upravo to nedostajanje,večito traganje za onima koje volimo,kazuje nam ne da smo zavisni od navika,već da ih itekako svesno želimo. Onaj ko veruje u srodnu dušu,on neće tragati,on neće samo želeti I nipošto neće biti zavisan od osoba koje voli. Onaj ko veruje u srodnu dušu,pogledaće u nebo,I nasmejati se Zevsu ‘Šta je, plašiš li se?’