Tek kada sam slučajno desnom nadlanicom zamrljala njegov portret na poslednjoj stranici moje olinjale sveske iz hemije, primetila sam da su apsolutno njegove preslikane.  Jer ih se ja baš tako sećam - maglovitih, sočnih i zabranjenih.

Nisam ja baš umela sa rečima kada me je pitao kako da osenči vazu iz profila. Mogu slikanjem sve priče iz 1001 noći da ispričam,ali kada trebam da se služim artikulacijom-ostavim utisak osobe poprilično zaostale u razvoju.   Tako sam,umesto da mu kažem dve proste rečenice,jednostavno uzela grafitnu olovku veličine mog malog prsta i osenčila mrtvu prirodu sveže nakačenu na njegovom belom papiru. Košulja mi je neprirodno visila u vazduhu,preteći da zamaže deo crteža. Crtež na kome ja sedim na visokoj stolici,a on gleda preko mog ramena,mršteći se i misleći da mu vaza gubi željeni oblik. A samo je želeo taj tupi ugao iz koga će ista biti verododstojna prirodne veličine. Nisam mu bila potrebna ja ni moji preširoki rukavi košulje na crno bele pruge. Ali je on meni bio potreban. Još mnogo,mnogo pre tog dana.

Imala sam ja život, usudjujem se da kažem i vrlo aktivan, van časova crtanja. Belo platno bilo je samo prototip moje slike o svetu,i služilo je kao orudje da stvorim svoj sopstveni,lepši.meni privrženiji svet. Ali kako je svet lomljiv kao i kakvo crtanje peskom na beloj pozadini,znala sam da je samo pitanje dana kada ću samo jednim nespretnim potezom pokvariti svet i sve u njemu što volim. Orudje te greške bio je on,ili tačnije, njegova sposobnost glumljenja drugorazredne budale,kao i moja nesposobnost da to spoznam na vreme. On je mene i moje široke rukave samo gledao,ali nikada i video. Umetnici umeju da budu najusamljenije osobe na svetu,pa makar njihoiva dela odisala bogatstvom,i bivala plaćena basnoslovnim ciframa-ona su prazna, gotovo koliko i njihov tvorac. Život van slikanja,ma koliko aktivan bio,bio je samo to-vreme vam slikanja,dakle uvek inferiornije u odnsou na prvo,glavno-slikanje.

Naša igra bila je nešto izmedju jurnjave ’Tomija i Džerija’ i proganjanja izmedju glavnih likova filma ’Fight club’. On bi mene smatrao uljezom na času, koliko i ja njega, Šta je on uopšte znao o senčenju vaza, izrazima lica i smislu života? Puki umetnik sa potencijalom za slikanje. Nije on znao da je prva linija odbrane zaljubljene devojke upravo odbojnost i gadjenje. Kao što rekoh šta on uopšte znao o senčenju vaza, izrazima lica,smislu života i o meni? O ne...bio je to pokušaj da samo napravi presedan u mojim već zamagljenim mislima medju posivelim prstima. Pozvao me je na kafu.

Dim cigareta obavio nas je kao što ona čudnovata magla proguta Dubai dva puta godišnje. On se smejao,i mogu se zakleti da taj osmeh nije imao ni trunke dobrih namera. Znao je on da je moja glava previše blizu njegovim ramenima,toliko blizu da ih dodiruje,i rezerviiše zauvek svoje mesto tu,u tom udubljenu izmedju donje vilice i ključne kosti. Smejem se njegovim pričama o planinarenju,uzgred josš jednom od njegovih hobija,a zapravo se stidim koliko sam njegovih portreta nacrtala dok je on senčio i senčio proklete vaze. Tu smo,dakle...njegove usne na mojim belim listovima,njegove lazi na sramno purpurnim usnama,njegov otpor prema dimu koji nas obavija i moja glava tik ispod njegovog ega. On zna kako da mi okrnji srce. Pita se šta treba da uradi da bi me zauvek ucinio njegovom...a ja znam da bi dovoljno bilo da samo podignem glavu.